Прочитај ми чланак
Само у свету модерних бајки се економски и технолошки успех и развој могу остварити без активне улоге државе, без њене визије, енергије и новца. У бајке верују деца и будаласти, инфантилни народи.
Утемељивачи америчке државе (и нације) су имали различито виђеnjе места и улоге државе у економском животу. Тако је на пример Александар Хамилтон, човек који се залагао за дирижистичку економску политику и заштиту „индустрија у повоју“ стајао насупрот Томасу Џеферсону и његовом чувеном и често цитираном ставу „да најбоље управља она држава која управља најмање“.
Познати норвешки економиста Ерик Реинарт вицкасто закључује да су прагматични Американци направили добар компромис, па је Џеферсону препуштен терен реторике, а Хамилтону бављење економском политиком.
Једна од кључних и данас популарних критика државе је да она не уме и није у стању да инвестира ефикасно, нити је у стању да препозна и подржи будуће носиоце привредног и технолошког развоја. Тако интерпретирано, држава је тег на ногама привреде, непријатељ и кочничар предузетништва, па је најбоље да стоји по страни.
У једној од најзапаженијих економских књига објављених на енглеском језику у 2013. години, под насловом „Предузетна држава“, економисткиња Мариана Мацукато покушава емпиријском анализом да разбије дубоко укорењени мит по коме модерни развој базира искључиво на динамизму приватног сектора, а једини посао државе је да обезбеђује амбијент за развој[1].
Професорка Мацукато у својој књизи доказује да су државе иницирале, осмишљавале, стимулисале, координирале и финансирале све крупне пројекте на којима почивају данашње модерне технологије. При томе, она се понајвише бави улогом америчке државе, државе која се (интуитивно или пропагандистички) увек сматра следбеницом поменутог Џеферсоновог става.
Књига обилује примерима везаним за развој у областима рачунарства и Интернета, продорима у фармакологији, биотехнологији, нанотехнологијама и „зеленој“ енергији. Ако су тврдње Мариане Мацукато тачне, све ове гране огромним делом почивају на визији, идејама и новцу који потичу од јавног, а не од приватног сектора.
У том контексту, оно на чему данас базирају поменуте технолошке гране, великим делом су резултат огромних, деценијских улагања које је држава иницирала, форсирала и финансијски стимулисала. Није дакле реч о амбијенту, или бар не само о амбијенту, већ је реч о државном новцу и активном државном мешању у привредне процесе.
Технологија полупроводника, Интернет, или системи за глобално позиционирање на пример, настали су или у државним лабораторијама, или на универзитетима и компанијама чије је пројекте држава наручивала и финансирала. (Држава је иницирала и оснивање катедри за рачунарство шездесетих година прошлог века.)
Приватни сектор је на сцену ступао много касније, са деценијским закашњењем, и тек у фази у којој су скупа базна истраживања већ дала кључне и употребљиве резултате. Знање и технологију је приватни сектор добијао у правилу бесплатно, да би га потом комерцијализовао (често и то на иницијативу државе) и на томе профитирао. Процес сарадње државе и привреде је чешће базирао на паразитирању него на симбиози.
Интернет је можда најбоља илустрација ових феномена, где је држава готово гурала приватни сектор да уђе у комерцијализацију тог простора. Они који дуже памте и прате област рачунарства, сетиће се да је моћни Мајкрософт, опседнут својом кварталном профитабилношћу, потпуно потценио значај и потенцијал Интернета, да би се са великим кашњењем (и по обичају брутално према бржим конкурентима) укључио у Интернет револуцију.
Први алгоритам на коме је изграђена империја Гугла, финансиран је грантом добијеним од Националне фондације за науку (Натионал Сциенце Фоундатион). Све базне технологије које данас користе Епл и друге технолошке компаније, развијене су на иницијативу и о трошку државе. Уосталом, полупроводници или графички интерфејс и нису технологије које у гаражи могу развити даровити клинци.
Улагање у базне технологије је прескупо, предуго, неизвесно и приватни сектор за такву врсту инвестиција не мари. Државе могу направити грешке, могу форсирати и промашене пројекте, али ови промашаји не говоре о лошој и неспособној држави. Они говоре о томе да се државе упуштају у много рискантније и скупље подухвате него што то ради приватни сектор. Наравно, држава лакше може санирати губитке подухвата који не дају резултат. Управо гвоздена логика и рационалност тржишта креирају потребу да се појави држава и то не само са новцем, већ и са визијом.
Вештина и квалитет америчке државе је управо у томе, што је кроз децентрализовану мрежу својих институција (најчешће ослоњених директно или индиректно на војни, обавештајни или енергетски сектор), успела да комерцијализује резултате истраживања које је финансирала, повезујући јавни сектор, универзитете, приватне компаније и финансијере [2].
Ако се нуклеарна и авио технологија оставе по страни, велики део френетичне предузетничке активности америчке државе инициран је лансирањем Спутњика и потребом сустизања СССР-а у тој области. На другој страни, то сјајно илуструје и огромне грешке СССР-а који никада није успео да своја моћна базна истраживања, технологију и знања довољно добро комерцијализује. То је, ван сваке сумње, била цена нетржишне оријентације совјетске привреда.
Иако се не сме потценити значај и динамизам приватног финансијског капитала (вентуре капитала) спремног да подржи ризичне пројекте, временски хоризонт инвестирања ових фондова је ограничен. Приватне инвестиције су пре свега окренуте гранама са потенцијалом за висок и брз раст, онима које не захтевају високу научно-технолошку сложеност и које нису капитално интензивне. Временски хоризонт оваквих улагања не прелази десет година, а последњих година и тај хоризонт постаје све краћи.
Занимљиво је да се и на комерцијалном терену, дакле на терену вентуре капитала, као највећи играч поново појављује америчка држава са одличном мрежом институција и програма за подршку младим технолошким компанијама. Наравно, сва ова улагања уз активну државу захтевају и велика буџетска средства[3].
Отуда су крајње цинични захтеви да држава и порези буду што мањи, тим циничнији када долазе од компанија које су управо захваљујући држави изградиле своју моћну позицију. Тужно је и ружно када пребогати Епл на пример, на сваки начин покушава да избегне да тој држави плати порез.
Само у свету модерних бајки се економски и технолошки успех и развој могу остварити без активне улоге државе, без њене визије, енергије и новца. У бајке верују деца и будаласти, инфантилни народи.
