Прочитај ми чланакПасуљ из Киргистана, кромпир из Холандије и Израела, мађарски грашак, бели лук из Кине, црни лук са Новог Зеланда, шаргарепа из Јужне Африке, јабуке и крушке из Пољске, лешник из Турске...
Годинама воће и поврће које можемо да узгајамо у сваком дворишту увозимо из најудаљенијих земаља јер је, веровали или не, уз све царине и трошкове превоза – јефтиније од домаћег. Због тога за производе које можемо и сами да узгајамо годишње дајемо по неколико стотина милиона долара.
Стручњаци кажу да постоје два разлога за овакав тренд – сезонски карактер, с обзиром на то да поврће стиже у одређено доба године, да зависи од климатских услова и да га нема током целе сезоне, али и то што наши произвођачи не могу да буду конкурентни и да испоруче довољне количине. Због тога трговински ланци уместо да набављају поврће и воће од већег броја малих произвођача у земљи, увозе готово све културе уједначеног квалитета и стандардног паковања. Такође, како наводе у Министарству пољопривреде, разлог је и нови сортимент одређених воћних врста и повртарских култура које још нису почеле масовно да се производе у нашој земљи.
– Наши производи су скупљи јер је скупа производња и зато што се пољопривредом баве махом мали произвођачи који не могу да буду конкурентни цени коју дају произвођачи у земљама у којима је производња у старту јефтинија јер их држава регресира – каже за „Блиц“ агроекономиста Милан Простран.
Домаћег пасуља у радњама и на пијацама скоро да нема и готово да није чудно што српски пребранац припремамо од пасуља из Азије. Нестали су велики потрошачи попут војске, али и друштвене кухиње у великим компанијама у којима се два пута недељно спремао пасуљ. Тако је од тренутка када је престала масовна потрошња пасуља у Србији постало исплативије увозити га из Етиопије, Киргистана, Кине, Египта. На увоз пасуља потрошимо годишње око 9,5 милиона евра. Цена по килограму је између 250 и 300 динара и готово да се није мањала у претходне две године.
Српски пасуљ је, с друге стране, знатно скупљи од азијског. Производња је скупа – пасуљ је врста која реагује на лоше временске услове, тако да се уз сву примењену агротехнику не може гарантовати да ће принос бити у оптималним границама. У доброј години он може бити три тоне по хектару, а у лошој години 500 килограма по хектару, што је разлог да се произвођачи не усуђују за озбиљнију производњу.
Ако сте мислили да је кромпир који купујете у продавници или на пијаци искључиво српски, јер имамо погодно земљиште за његово гајање, варате се. Иако готово сваки продавац на пијаци тврди да је „ивањички“, домаће пијаце, а посебно трговински ланци преплављени су увозним кромпиром који допремамо из многих земаља, највише из Немачке, Грчке, Француске, Холандије и Италије. Неки контигенти стижу чак и из Египта и Америке, а укупне количине које увеземо достижу и 40 милиона тона годишње, што вреди и више од седам милиона евра. Разлог је велика тражња, а мала површина под засадима. Познато је и да цена варира, килограм младог кромпира на почетку сезоне често кошта као и килограм свињског меса. У сезони, крајем септембра и почетком октобра, кромпир је могуће купити за 50 динара, док већа цена долази са дубљим уласком у зиму.
Домаћи бели лук ретко се може наћи у продавницама. Има га на пијацама, а цена је дупло већа од белог лука који највише увозимо из Кине. Најчешће га продају трговци у великим ланцима по цени до 350 динара за кг, а има га и на пијацама. Срби традиционално доста користе лук, што потврђује и чињеница да годишње увеземо и поједемо чак до 400 тона. Увозимо и црни лук (чак 10.000 тона годишње), који у Србији може да никне на сваком ћошку, и то из Јужне Америке, односно Перуа. Разлог су мале количине које могу да произведу наши пољопривредници.
Производња крушака у Србији опада из године у годину, а стручњаци упозоравају да ће, ако се узгој овог воћа не осавремени и маркетиншки подупре, наша земља морати и даље да их увози. Крушке најчешће увозимо из Пољске. Потрошња овог воћа у Србији иначе је мала – износи око један килограм по глави становника, за разлику од Европе, где износи око пет килограма по глави становника.
Јабуке су воће које Срби највише једу – чак око седам килограма годишње по глави становника. Поред цене која је најчешће најнижа од цене осталог воћа које продавци нуде, разлог је и то што Србија има доста своје јабуке. То је и разлог што се Србија може похвалити знатним извозом овог воћа, и то најчешће у Русију.
Иако је Србија (првенствено Војводина) подручје купуса, Србија годишње овог поврћа увезе за око 30 милиона евра. Толико платимо око 12 хиљада тона купуса који најчешће допремамо из Македоније, Албаније и Грчке. Тражња за купусом у Србији више него дупло превазилази домаће произвођачке капацитете. Највише произвођача је у Војводини, у Футогу, где у последње време све више пољопривредника одустаје од производње ове културе. Разлог је висока произвођачка цена и мала тржишна цена.
Србија годишње увезе лимуна за око 20 милиона долара, а поморанџе за 25 милиона долара, потврдили су у Привредној комори за “Блиц”. Главне земље увознице су Турска, Грчка, Италија, Шпанија и Аргентина. Ове зиме грађане Србије прилично су изненадиле ниске цене овог јужног воћа – лимун је данас могуће купити по цени од свега 70 до 90 динара, колико у трговинским центрима кошта и килограм мандарина, док је поморанџа скупља за 20 до 30 динара.
Ниска цене је резултат искључиво велике понуде ових култура у Турској и Грчкој, што због погодне климе и топле 2018. године, што због повећаних површина под засадима ових агрума.
И шаргарепа, која такође има све услове за узгајање у Србији, долази из Русије, Велике Британије и Америке. За само шест месеци прошле године увезли смо близу 200 тона овог поврћа, што годишње достиже и до 1,2 милиона евра. Ипак, стручњаци тврде да домаћи произвођачи све више шире производњу шаргарепе, а да је поред релативно јефтине и не толико захтевне производње разлог и добра зарада. Килограм шаргарепе у Србији у просеку кошта око 60 динара, а у зимским месецима цена иде и преко 80 динара.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
