Pročitaj mi članak
Без претензија да овом приликом улазим у политичко-националне, па и верске разлоге разбијања СФР Југославије, којих је неоспорно било, желим да вам на практичном примеру покаже стварне, и главе разлоге за њено разбијање. Коме је разбијање Југославије требало, ко је ту профитирао, а ко остао опљачкан – закључите сами.
НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА
Сад улазимо у суштину „Новог светског поретка“ (НСП) и глобализације коју су они наметнули, а где је све виртуално, па и комплетне финансије као и банкарско-монетарни сектор – оно што би требало бити чврсто реално. Државе чак могу и да банкротирају, али се тиме не гасе, нити их било ко у суштини може купити. Онда се питамо па зашто ми те огромне дугове уопште и враћамо? Враћамо их, јер проглашењем банкротства они се бришу, остају и даље, само њихову отплату померамо за неко време. Враћамо и зато што су нам потребни нови кредити за даљи развитак земље и друштва у целини – а нећемо их добити ако бар успорено не враћамо претходне. Кад све ово прочитате, у форми закључка, неминовно се намећу три питања на које треба одговорити:
Како је Запад окупирао и опљачкао Србију и бившу Југославију (1)
Како је Запад окупирао и опљачкао Србију и бившу Југославију (2)
1. Прво питање је где је крај спирале задуживања ако једна Мађарска, величине као и Србија, сада има близу 200 милијарди евра државног дуга, и којом снагом привреде и финансијском гимнастиком ће она то моћи да врати?
2. Друго је да ли су ММФ и СБ као и разни други крупни повериоци попут финансијских фондова и великих комерцијалних банака драстично оборили свој критеријум око давања кредита, што је довело до енормног задуживања или је у питању нешто сасвим друго?
3. Треће питање је зашто се за попуну девизних резерви од ММФ лако могу добити кредити по неколико десетина милијарди, док се за инвестирање у привреду кредити одобравају на кашичицу и искључиво за инфраструктуру (путеве, пруге, екологију…)?
1. Где је крај задуживању нико не зна, али га нико и не жели, ни светски банкари ни државе које кредите траже. Један привремени крај је кад држава и поред репрограмирања обавеза објави банкрот, тј. да више није у стању да редовно измирујете кредитне обавезе. Но и тада ће се разговарати како да та држава ипак по нешто отплаћује, нормално уз знатно увећане камате, а да неке кредите и добија. То је позиција коју творци НСП највише воле. Стално ће вас финансијски уцењивати, али ништа мање привредно и политички. На пример, Тадићу ће саопштити да овуда не може да прође руски гасовод „Јужни ток“, без обзира што је то за нас привредно одлична страна инвестиција и што ми на томе можемо лепо зарадити – па лакше враћати западне дугове. То је политичко-привредно корисно за запад, за вас штетно, али пошто сте у дугу до гуше, мораћете тај налог да прихватите.
Прихватићете и да Косово признате као државу, а успут и још много ствари које вам никако не одговарају. Бити презадужен је равно катастрофи и свака земља веома води рачуна да у ту позицију не упадне. Наравно, мислим на озбиљне земље, са одговорним а не марионетским руководством, што ми нажалост ни у једном сегменту нисмо. Основни постулат банкарства а и НСП је да једну земљу што дуже даве и цеде али да је никако не удаве, односно уведу у неконтролисани хаос – јер је онда неизвесно ко ће дугове да враћа. Оно што је и за банкаре и за творце НСП најгоре, то је да све дугове вратите – па ће се здушно потрудити да вам то не дозволе. Тада они губе све полуге притиска на једну државу – а ако је довољно велика може се десити да сада она њих почне да притиска.
2. На ово питање кратак одговор би био да, но ту има и много али. Запад већ неколико деценија измешта своје производне технологије и капацитете у Кину и по азијским земљама због јефтине радне снаге и огромног азијског тржишта. Америчке „Нике“ се производе у Кини јер је за компанију прави сан да производи 1,5 милијарду патика за велико кинеско тржиште, па плус још неколико стотина милиона за америчко и остала западна тржишта. Тиме премештањем производње у Америци су укинута многа радна места, па је неминовно дошло до крупних структуралних промена у привреди. Све мање је људи радило у фабрикама а све више у банкама, које су сву ту производњу финансијски пратиле.
Слично су се понашале и развијене европске земље, па се укупно на западу све мање роба широке потрошње производило – а све више увозило. Том привредном политиком израсло је на хиљаде банака, финансијских фондова… које су у жестокој конкуренцији смишљале могућност да што лакше одобравају кредите, како привреди тако и грађанима. Тежња је била да се пласира што више свеже одштампаних фиктивних долара и евра, без реалног покрића, па је свим средствима подстицана потрошња. Кроз трговину је једино тај фиктивни долар могао бити претворен у реални – ако је већ производња у многим гранама угашена. Упрошћено објашњено то изгледа овако.
Да би се један долар „опрао“ или постао реалан, треба га пет пута окренути кроз трговину, под условом да ПДВ 20%. Тако је трговина а самим тим и потрошња била врло значајна за укупни финансијски систем. Оно што у том виртуалном систему никако није ваљало, било је то што те робе нису произведене у њиховим фабрикама већ Кинеским. Тако је Кина производно, технолошки и финансијски убрзано јачала а запад драстично слабио.
И онда „банкарски бинго“. Најзад су успели да сруше СССР, а са њим и цео социјалистички систем европских земаља. То је банкама, фондовима и осталим финансијским организацијама отворило огромне послове. Западним компанијама су одобравани велики кредити, да би на брзину покуповале оно што је од привреде по источној Европи квалитетно. На берзама су акције тих компанија вртоглаво расле па самим тим и њихова вредност. Новоинсталираним „демократијама“ су одобравани државни кредити за све и свашта, а добар део и за учвршћивање нових, сада „демократских“ власти. Уличари, без државничког искуства, а у форми „демократских промена“ инсталисани су директно са улица на одговорне државне функције па је било је по оном народном „узми аго колко ти је драго“. Уништи своју привреду па онда постани увозник и зависник од страних кредита и кредитора.
Грамзивост западног финансијског сектора и јурњава за великим профитима на истоку, је драстично срозала и онако већ ниске критеријуме одобравања кредита – јер реалних гаранција за тако раскалашно кредитирање није било. Није било ни толико новца, па су штампарије радиле нон-стоп стварајући све више долари и еври без реалног покрића. Добро су познате финансијске пирамиде, како функционишу и како се на крају руше. Ово бих ја назвао „финансијске подморнице“ где се критеријуми спуштају све ниже, па кад „подморница“ сиђе исувише ниско неминовно долази до имплозије. То се и догодило са Финансијско-банкарским сектором у Америци који је за собом повукао и многе остале земље света јер у суштини то исте банке и финансијске институције само под различитим именима расуте по разним земљама света. Када мало дубље уђете у те финансијске канале одмах уочавате да сви воде до неких Ротхсцхилд, Роцкефеллер, Морган,…
Када томе додате и међусобну кредитну-пословну повезаност банака лако је схвати зашто се цео финансијски систем Света заљуљао када је попустила једна, у овом случају америчка нога, „финансијске Ајфеловове куле“. Ми смо, у целој банкрот причи били ситна „колатерална штета“ јер смо своје банке заменили, „нашим“ а страним банкама. Наше су јер су овде регистроване, и што обрћу нашу штедњу – а дефакто су стране, јер њима управљају стране централе, које се опет сливају у неке Ротшилд, Рокфелер, Морган…финансијске центре. Није тешко разумети да су те „наше“ банке у овој кризи превасходно спасавале своје централе осниваче, – а ми из наших девизних резерви покривали њихову ликвидност. Тако је из Србије исисано још једно три милијарде евра које би нам сада за оживљавање те полу-привреде много значиле.
3. Треће питање се односи на попуну девизних резерви за које се од ММФ лако могу добити кредити по неколико десетина милијарди долара или евра. Ово питање је важно да би се схватило како добијете кредит, који овде никада не стигне, а који редовно отплаћујете. Важно је и да би се схватило како се хиљаде милијарди упумпаних долара и евра, од безвредних папирића претварају у реалну и опрану валуту. Када нам ММФ нпр. одобри кредит од 300 милиона $ за попуну девизних резерви, то значи да је на рачун НБС (Народне банке Србије) дописано још 300 милиона $ и оне су сад потпуно реалне, „опране паре“ јер је то дуг који смо ми прихватили и једног дана ћемо морати да га вратимо.
Али оне остају тамо негде у страним банкама, у Америци, Немачкој или Енглеској, јер ми наше девизне резерве чувамо у иностраним банкама. ММФ не штампа паре већ му нека „ЈПМорган Чејс“ дала 300 милиона $ да их пласира и они су нама одобриле кредит за попуну девизних резерви, нама је тај кредит уписан али се долари из „ЈПМорган Цхасе“ нису ни померили јер ми код њих чувамо део наших девизних резерви. На одобрени кредит плаћамо од 5,5-6,5% камату (зависно од аранжмана) а на наше доларе које држимо у „ЈПМорган Цхасе“ добијемо 2% камату, – јер Динкић објашњава, ако их држимо код нас нећемо имати ни тих 2% камате. Све то одрађују Динкић и Јелашић, и нико живи, па ни министарство финансија, не зна где су, у којим банкама и којим валутама те резерве. Собзиром на велике промене курса долара, евра, фунте… Колико смо на 12,5 милијарди $ девизних резерви изгубили или можда и зарадили.
Знам да девизне резерве не држимо у кинеским банкама. Ако погледате ову табелу рејтинга банака и сами ће те се запитати зашто? – ако су кинеске банке најмоћније и најсолидније. Ниједна није попустила под ударима ове финансијске кризе, чак на против додатно су ојачале, – а Кина има врло пријатељски приступ према нама како у УН по питању Косова тако и по осталим питањима. Девизне резерве држимо Западним банкама јер се тако елегантно чува од стране запада инсталирана „демократија“. Ако неко „полуди“ па изврши пуч, или неким уличним протестима смени демократске лопове, резерве ће одмах бити блокиране и са неколико стотина милиона долара и евра који се налазе у трезорима наше НБС држава никако не може да функционише. Западу Динкићева политика уништавања српске привреде одговара и они га у томе здушно подржавају и на овај начин. Када за изборну кампању „демократама“ затребају паре, они ће са ММФ-ом и „ЈПМорган Цхасе“ направити неки кредитни аранжман за попуну девизних из кога ће у „ЈПМорган Чејс“ остати неколико десетина милиона $ за кампању и победу на изборима.
На овако упрошћено објашњење о девизним резервама економски експерти ће ми с разлогом озбиљно замерити јер оне имају сасвим другу сврху. Девизне резерве служе за подршку динара и одржање његовог курса, сигурности рада банака и сигурности девизних штедиша, а говоре и о снази једне земље и њене економије. За тих помињаних 300 милиона $ ми овде можемо иштампати према курсу адекватну количину динара и то пласирати у привреду, помоћи позајмицама буџет…
Али то је теорија. НБС не додељује привредне кредите она даје кредите комерцијалним банкама које их касније дају клијентима, а пошто су „наше“ банке у ствари стране, оне их не дају привреди већ грађанима за куповину роба широке потрошње – и то оне из увоза. У крајњем случају банкама се то више исплати без обзира гувернер хоће или мисли. Зашто Јелашић држи есконтну стопу НБС на 8,5%, док је референтна каматна стопа у фебруару била 16,50% да би у јулу износила 12% и како он са толиким основним каматама мисли да кредитира привреду. Зна ли Јелашић да је амерички ФЕД спустио камату на 0% у циљу покретања привреде и како ће наша привреда моћи да буде некоме конкурентна чак и ако добије неки кредит.
Знају ли Динкић и Јелашић да Словенија чији је БДП готово исти као и наш у Србији има само 1,753 милијарди евра девизних резерви, односно шест пута мање од нас. Да ли су они са тако малим девизним резервама потпуни банкрот или ми не желимо да са 3-4 милијарди из девизних резерви добро подстакнемо нашу привреду, кроз специјалне и наменске кредите за те потребе. Морам у ову слику отвореног гушења привреде да уградим и податак да је 1998 СР Југославија имала само 300-350 милиона $ девизних резерви па је привреда бар радуцкала. Сада са 12,5 милијарди $ стоји, јер се девизне резерве користе за сасвим друге трансакције.
Сврха овог дугог текста у ове вреле летње дане је била да објасним колико је све републике коштало разбијање СФРЈ и ваљда је бар сада, после толико година, многима постало јасно да смо сви ми велики губитници. Није ту било ни љубави ни мржње према Хрватима, Србима, Македонцима,… било је само голог интереса. Запад је на том разбијању добро зарадио, а кад је добра зарада у питању за њих ништа није свето. Тих готово 300 милијарди $ што државног, што привредног и личног дуга, враћаће и наши чукун унуци, али ће се и питати какви ли су то идиоти морали бити, да су од једне просперитетне земље направили згариште – чак и ако су се међусобно мрзели.
За писање овог текста коришћени су подаци из званичних републичких статистика, као и доступни подаци Народних банака, али због прерачунавања долара и евра по данашњем курсу а не курсевима из тих времена могуће су незнатне разлике. Економски стручњаци ће замерити на исувише упрошћеним објашњењима, што је тачно, а ја ћу се „бранити“ да сврха текста није била да економским терминима збуњујем људе, већ да сваком и најпростијем човеку дочарам зашто је СФРЈ разбијена, и да ту појединци нису уопште били битни.
Били су битни само долари. Да су нам на власт инсталирали уличаре и поданике, који нас још увек краду, омогућавајући западу да нас дере, и трећу кожу скида. Све је лепо упаковано у „демократију“, која са овим, што се бар на овим просторима бивше СФРЈ догађа, нема никакве везе, као ни са грчком сложеницом где је демос –народ а кратија -владавина. Демократија је владавина народа, а овде владају лопови, подељени у неколико „приватних фирми“, које су они назвали странкама, односно партијама, а до народа и државе им је ко до лањског снега.
Крај
Звонимир Трајковић
политички аналитичар
