Pročitaj mi članak
Фото: Марија Дачковић
Незапосленост у Србији изједначила је проналажење посла са добитком на лутрији, а посао у струци се чека као седмица на лотоу.
Ови млади људи су били срећни добитници, али су урадили нешто због чега би им вероватно пола Србије рекло да су луди – дали су отказ, а каква их је несрећа натерала да „поцепају тикет“ испричали су за „24 сата“. И једногласно додали да не жале ниједног тренутка!
Марина има 28 година, завршен факултет и мастер. Дала је отказ чак три пута. И није се покајала ниједном.
– Људи се изненаде када кажем да сам дала отказ три пута али то је било из потребе, а не бахатости. Први отказ сам дала јер сам радила као телефонски оператер и смене су ми ометале студије. Касније сам радила у једној фирми као члан канцеларијског особља и нередовно су ме исплаћивали, причали су ми шарене лаже. Малтене сам волонтирала, а још су ме малтретирали. Још један отказ.
Е, онда сам трећи посао нашла у струци. Плата је била пристојна и мислила сам да сам срећник, док није почео мобинг. Драње и вређање. Тада сам дала отказ због најбитније ствари – свог здравља. Радије ћу да чистим улице него да дозволим да се неко иживљава и уништава ме и психички и физички. Од таквог окружења можеш само да се разболиш, а болестан им не требаш па те тада још и одбаце. Сада радим у струци, координишем пројекте и то у фирми у којој ме поштују. Јесте безнађе у Србији али је највеће безнађе изгубити здравље – одлучно каже Марина за „24 сата“.
Она је дала три отказа, а наш следећи саговорник један али вредан. И то после само једног дана.
Иван има 24 године и није могао да верује када је нашао посао у струци. Још мање када га је истог дана напустио.
– Јавили су ми да сам добио први посао и то у струци. Отишао сам тамо и сви су били врло љубазни. Хтели су да ми буде што пријатније, али мени је бивало све горе како је време одмицало. Схватио сам да су они од почетника очекивали да као почетник све држим у малом прсту и тражили су од мене неке ствари за које нисам обучен. Већ после два сата било ми је јасно да то није за мене, да не могу да испуним њихова очекивања.
Дао сам отказ истог дана, али на то гледам као на позитивно искуство. Схватио сам шта треба да усавршим и данас радим на одлично плаћеном пројекту за немачку фирму. Њих не занима када радимо, све док је посао готов у року и то ми много више прија – каже Иван, који мисли да је први отказ заправо био катализатор његовог успеха.
Јелена (27) дуго је трпела на радном месту у београдском хотелу. А онда је дигла руке.
– Дала сам отказ јер нисам могла више да издржим промене расположења шефа. Сваки дан се претварао у напетост. Заправо, тензија би почела још код куће када бих се питала шта ме сутра чека. Када је шефу добар дан диван је, када је лош постараће се да такав буде и теби. Свело се на то да сваки дан размишљам да ли ме сутра чека тортура. Колеге су добијале отказ, а мени је постало неподношљиво па сам га ја дала сама – каже Јелена (27) која је и даље у потрази за послом али је изабрала да штеди своје здравље.
Весна (29) је завршила ФПН, као и мастер у САД. Запослила се у српском огранку једне међународне организације, али је посао био далеко од оног што је очекивала.
– Упала сам у „женски дуо“ шефице наше организације и једне од запослених. Малтретирале су ме на смену неразумним захтевима, позивима касно у ноћ, хистеријом и вечитим незадовољством. На викенде и приватно време сам могла да заборавим, а мешале су се у све. Просто, нису ми дале да радим свој посао најбоље што могу. За три месеца разболела сам се неколико пута, јер ми је имунитет због силног нервирања потпуно опао. Нисам била лења, већ сам се одмах дала у тражење новог посла и успела да нађем много бољи! Посао је у сличној организацији, али много боље плаћен и са много нормалнијим људима. Не могу да верујем кроз шта сам прошла, то ми сад изгледа као далек сан, али и наук за цео живот – каже ова Београђанка.
Иако је, након информација да је добила супер посао, осетила олакшање, ипак се прибојавала како ће њене тадашње колегинице да реагују. Добила је очекивано – хистерију, претње тужбом и слично, али све се на крају завршило добро.
– Нису на време схватиле да нико није обавезан да трпи малтретирање и да га нико ко вреди неће ни трпети. На крају смо се лепо растали, с тим да ту несрећну годину стварно никада нећу заборавити – додаје Весна.
Извор: 24sata.rs
