Прочитај ми чланак
Не постоји ниједан аргумент зашто да слушамо ММФ по питању централне банке и монетарне политике!
Ако су медијске информације тачне, мисија Међународног монетарног фонда (ММФ) долази у Београд како би разговарала о недавним променама Закона о Народној банци Србије. ММФ се не брине због економског стања у Србији, због колапса економије, страховитог пада запослености и пораста беде. Не, ММФ се секира због потенцијалног губитка самосталности НБС, јер ето, самосталност НБС је темељ на коме ваљда почивају сви небројени успеси домаће економије последње деценије.
Самосталност централне банке један је од темељних постулата и захтева које ММФ поставља пред државе које траже финансијску помоћ. Мала је вероватноћа да се Србија, којој је новац очајнички потребан, може одупрети оваквим захтевима ММФ-а и истрајати на усвојеним изменама закона.
Овде није реч само о поштовању демократских институција чије одлуке ММФ доводи у питање. Реалности живота су такве да државе које су пред банкротом и траже финансијску помоћ не могу претендовати на суверенитет. Кључно питање зато није везано за суверенитет Србије кога одавно нема. Кључно је да ли захтеви на којима ММФ инсистира одговарају економским интересима Србије и на чему почива логика таквих захтева.
На први поглед, захтев ММФ-а може изгледати логичан и интуитивно исправан. Шта може бити спорно у захтеву да централна банка буде независна? Искуство земаља у развоју показује да је спорно све, или готово све.
Независност централне банке је концепт пренет из развијених земаља у којима не постоји потреба за наглашеном развојном политиком. Привредна структура је изграђена, привреди је доступан капитал по разумној цени, а централне банке се пре свега старају да се одржи финансијска стабилност уз ниску инфлацију. Економије су најчешће на аутопилоту, а централне банке су нека врста контроле летења. (1)
Када су неразвијене земље у питању ништа од ових претпоставки не стоји, такву жабу не треба поткивати. Инсистирање на самосталности централне банке није утемељено на позитивном искуству неразвијених држава, још мање на искуству Србије.
Приоритети неразвијених држава су битно другачији и захтевају снажну и координирану развојну политику. У том контексту, централна банка мора стално сарађивати и усаглашавати своју политику са развојном политиком владе. Централна банка не сме игнорисати кретања у реалној економији (пре свега стопу привредног раста и стопу незапослености), што значи да уз бригу о инфлацији, она мора давати и подршку развојној политици државе. (2)
Уосталом, формална независност централне банке никако не подразумева и њену стварну независност. Шта год да у регулативи пише, централна банка може бити под политичким утицајем и ослушкивати сигнале који долазе из политичке сфере. Ако је такве сигнали и могуће пригушити, интересе банкарског сектора је теже игнорисати. Готово у правилу, централне банке су дирљиво осетљиве на интересе банкарског сектора. Ово и стога што њени челници или долазе из тог сектора, и/или тамо желе да наставе каријеру када напусте централну банку.
Уз то, искуство учи да је последњих година централним банкарима неразвијених држава важније шта о њима мисли ММФ него домаћа јавност. Није случајно, иако је скандалозно, да независна НБС годинама дели своје просторије са мисијом ММФ-а у Београду.
Краће и грубље, централне банке нису никада независне, и увек су подређене неком од центара економске или политичке моћи. Независност или економска неутралност централне банке је мит. (3)
У најмању руку, спорна је и корелација између независности централних банака неразвијених држава и њиховог успеха у борби против инфлације. Још је теже утврдити позитивну корелацију између независности централне банке и привредног развоја и стопе запослености. Ако инсистирање на независности централне банке треба да почива на позитивним економским искуствима неразвијених земаља, упориште се неће пронаћи. Стручни радови који се баве овим темама су шарени и једнозначног закључка нема, упркос упорној пропаганди којом се то покушава сакрити.
Чудно је да стручној јавности паушално смета измена којом се допушта да НБС може на секундарном тржишту куповати државне хартије од вредности. Ово тим пре збуњује данас, када и америчка и европска централна банка „лудују“ од таквих интервенција. Да ли се то неко секира да ће пословним банкама бити угрожен ексклузивитет на овом тржишту и масни профити који са тим иду?
Коначно, у амбијенту у коме не постоји стручна јавност која има знање и интегритет, централна банка може радити шта јој падне напамет. Може уништавати економију, затрпавати новцем и профитима банкарски сектор, вршити девизне интервенције онда када банкама или тајкунској структури то одговора, може дискретно али драстично интервенисати и деформисати тржиште спутавајући тржишну утакмицу. Огромно богатство се може прелити из реалног у финансијски сектор, а пробраним привредницима и пословним банкама доделити невидљиве субвенције. При томе, рачун се никоме не мора полагати, дакако у славу мита о независности централног банкарства.
Нова скупштинска већина је направила огромну грешку у корацима брзометно мењајући Закон о НБС. Тиме је остављен утисак да су промене биле део политичких и кадровских калкулација. Пре него што се отворило питање промене законске регулативе која одређује рад НБС, било је неопходно темељно и стручно анализирати деценијско искуство које Србија има са независном НБС. Јавности се кроз анализу промашаја монетарне политике морало објаснити због чега је потребно да се закон мења и како ће те промене унапредити рад НБС.
Аргумената је на претек. За почетак је довољно погледати домаћу економску стварност – стање платног биланса, највеће камате у Европи, пропалу економију и велике банкарске профите, армију људи без посла, привреду, грађане и државу који се гуше у дуговима. Не може све ићи на рабош НБС и њене монетарне политике, јер су и промашаји досадашњих влада истински монументални. Али, тешка питања се морају поставити како НБС, тако и ММФ-у који је таквој монетарној политици давао подршку.
Не само да је потребна промена закона, већ је потребна и радикална промена монетарне политике. За почетак, Србији је неопходно увођење контроле капиталних токова, одустајање од коришћења девизног курса као антиинфлационог инструмента и пажљиво, веома пажљиво коришћење примарне емисије у циљу подстицања привредне активности.
Није неопходно да НБС буде формално независна, али је неопходно да буде вођена интересима домаће економије и да је воде одговорни професионалци који ће за свој рад одговарати пре свега скупштини Србије и јавности, а не домаћим центрима економске моћи или странцима.
