Pročitaj mi članak
Круцијални материјални доказ о криминалној спрези управе „Агробанке“ и државног врха налази се у одлуци Владе Србије бр. 424-3736/2012 од 24. 05. 2012, коју је својеручно потписао Мирко Цветковић. Замагљивање стварности мноштвом бескорисних информација.
О афери у „Агробанци“ већ месецима се у српској јавности износе бројне информације, праћене и одређеним дезинформацијама којима је циљ да замагле праву истину о обиму, актерима и карактеру криминалних активности везаних за рад те банке. Као што је понекад недостатак информације разлог да се не спозна права истина, тако је и метода пуштања у јавност многобројних, а суштински небитних, информација на одређену тему у функцији прикривања праве истине.
Овај текст је из тог разлога конципиран да расветли суштину афере око „Агробанке“, а не да периферним подацима и обимном документацијом о раду „Агробанке“, коју редакција „Актера“ поседује, замагли истину. Истина је да иза криминала у „Агробанци“ стоји државни врх Србије. Истина је да су управа банке и њен менаџмент на челу са Душаном Антонићем годинама удовољавали интересима многобројних центара моћи у Србији.
Организована пљачка
Као банка са већинским власништвом државе и мањинским власништвом приватних акционара, управа те банке била је финансијски и кредитно „предусретљива“ и према центрима моћи владајућег и опозиционог естаблишмента, водећи рачуна да задовољава апетите политичких центара моћи, истовремено користећи њихову заштиту за сопствене финансијске операције и кредитне малверзације.
У последње четири године „Агробанка“ је на тај начин путем кредитних пласмана подобним и „политички аминованим“ компанијама пласирала стотине милиона евра, испоставило се ненаплативих и невраћених кредита, што ју је напослетку одвело у неликвидност. Реч је, дакле, о најбруталнијој и организованој пљачки акционара те банке и грађана Србије, уз благослов највиших државних функционера, који су заузврат остваривали финансијску корист.
Услед неликвидности „Агробанке“ НБС и гувернер Дејан Шошкић су у њој увели принудну управу 29. децембра 2011. године. Првобитан план управе банке и „политичких покровитеља“ био је да се „Агробанка“ из те ситуације извуче реорганизацијом и консолидацијом уз одговарајућу докапитализацију. Намера је била да се суштински „замаскира“ прави обим и карактер организованог криминала који се одвијао у њој претходних година. Тај план пореметио је мај месец и општи избори у Србији, који су изменили политичку стварност, а самим тиме произвели ескалацију афере у „Агробанци“.
После објављених резултата другог круга председничких избора, у којем је Томислав Николић победио Бориса Тадића, свим актерима у организованом криминалу у „Агробанци“ било је јасно да времена за првобитни план за „Агробанку“ нема, и да је једино преостало решење ликвидација банке. Креће активност која производи највреднији материјални доказ о спрези управе „Агробанке“ и државног врха Србије.
Оснивање Нове Агробанке после избора
Влада Србије на челу са премијером Мирком Цветковићем 24. маја, само четири дана после одржаних избора, доноси одлуку под бројем 424-3736/2012 о емитовању дугорочних хартија од вредности Републике Србије у висини од 85 милиона евра. Народна банка Србије и гувернер Дејан Шошкић 25. маја доносе решење о ликвидацији „Агробанке“, а већ сутрадан, тачније 26. маја, основана је „Нова Агробанка“, којој НБС издаје дозволу за рад. Са ликвидиране „Агробанке“ у новоосновану „Нову Агробанку“ преносе се имовина, депозити и наплативи кредитни пласмани, и ликвидност те новоосноване банке ојачава се клијентима из јавног сектора који своје рачуне и депозите полажу на рачун „Нове Агробанке“. Тако јој омогућују текуће пословање и ликвидност, у чему по висини депозита предњачи, не случајно, Министарство финансија и Агенција за приватизацију, која је ресорно под Министарством финансија које води истовремено Мирко Цветковић.
Проблем је следећи, из чега недвосмислено произлази да постоји директни умишљај највиших државних функционера, и да је реч о организованом криминалу највишег нивоа. „Нова Агробанка“ основана је 26. маја, што се види из евиденције Агенције за привредне регистре. АПР је евидентирао уписивање и уплаћивање, као што се види у фотоприлогу овог текста, истог тог дана као оснивачки капитал „Нове Агробанке“, неновчани, државне хартије од вредности (обвезнице) које је емитовала Република Србија ради очувања финансијске стабилности и финансијског система Србије одлуком Владе 05 бр.424- 3736/2012 од 24. маја. Проблем је што те обвезнице нису могле да буду уписане као оснивачки капитал „Нове Агробанке“. Оне су евентуално могле да буду део активе банке, али не и пасиве, тј. оснивачког капитала, јер су те обвезнице у суштини кредит.
Кредит као оснивачки капитал
За површне познаваоце економских токова и закона о раду банака, реч је, дакле, о чињеници да је „Нова Агробанка“ уписала у оснивачки капитал не свој капитал, већ кредит у виду обвезница, јер се јасно види да су те обвезнице емитоване одлуком Владе 26. маја, а да је њихово доспеће 26. маја 2015. године, и да је њихов купон принос 2 одсто уз наведене формуле за израчунавање цене тих обвезница.
Значи, Влада је емитовала обвезнице, што је од тог тренутка њен јавни дуг, потом их је пренела „Новој Агробанци“, која је затим тај јавни дуг уписала као оснивачки капитал, а НБС је таквој банци са таквим оснивачким капиталом издала дозволу за рад. Српска криминалистичка пракса није забележила такво скандалозно и брутално кршење закона.
Кад се на то надовеже да су мањински акционари „Агробанке“ на тај начин директно опљачкани од стране власти, њеним криминалним понашањем, јасно је да ће они, с обзиром на то да је махом реч о Словенцима, правду потражити пред судом у ЕУ, и да је засигурно да ће Република Србија тај спор изгубити, што ће за последицу имати да ће буџет Србије, тј. грађани Србије напослетку платити више стотина милиона евра које је опљачкала организована криминална група преко „Агробанке“. ,
Оно што умногоме говори о позадини целе афере своди се на следеће чињенице.
Клан Цес Мекон
Заступник државног капитала у „Агробанци“ био је Звонко Никезић, власник приватне консултантске фирме „Цес Мекон“, чији је син Душан Никезић донедавно био државни секретар у Министарству финансија, а Мирко Цветковић, бивши премијер и истовремено министар финансија, некадашњи је директор „Цес Мекона“. Уз њих кадар „Цес Мекона“ је и вицегувернерка Дијана Драгутиновић, управо задужена у НБС-у за финансијски систем и финансијску стабилност Србије.
Реч је о „Цес Мекон“ клану. Лицима која нису по прописима могла да добију позитивну безбедносну проверу од стране БИА-е да обављају највише државне функције на основу података којима је БИА располагала. Добили су је јер је иза „Цес Мекон“ клана стајао бивши председник Борис Тадић, а политичка воља у Србији очигледно је јача од прописа и закона, па и од БИА-е.
Александар Влаховић први на тапету у истрази продаје смедеревске железаре
На листи предузећа чија ће приватизација бити испитана у наредном периоду на првом месту је „Сартид“, изјавио је јуче Ивица Дачић, премијер и министар полиције. Дачић је рекао да су за преиспитивање спорних приватизација формирани тимови од 60 припадника из 12 полицијских управа и навео да не постоји списак незаконитих приватизација, већ само списак фирми чија ће продаја бити проверена. Он је истакао да од приватизације „Сартида“ недостаје најмање 100 милиона долара.
– Баш ме занима ко је крив и колико ће далеко та истрага ићи, баш ме занима и да ли ће доћи до САД – рекао је он.
Курир је у више наврата писао о томе да је овај гигант продат за 21,3 милиона долара, и то у време када је Александар Влаховић био министар привреде и приватизације.
Смедеревска железара продата је за осам месеци, од јула 2002. до марта 2003. године, колико је прошло од увођења стечаја у „Сартиду“ до продаје Американцима. Велики повериоци „Сартида“ биле су немачке и аустријске банке, које су продајом „Ју-Ес стилу“ остале празних шака.
„Ју-Ес стил“ званично се појављује 2002, када Влаховић с њим потписује писмо о стратешком партнерству, а већ крајем године Американци са „Сартидом“ склапају Уговор о пословно-техничкој сарадњи и добијају право да управљају железаром пет година, што је, како се наводи у Извештају Савета за борбу против корупције, кршење Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији. Стечајно веће, на чијем челу је био Душан Марчићев, уместо пре склапања, одобрило је уговор три дана након њега.
Компанија „ЛНМ“, други светски произвођач челика, у марту 2003. упутила је писмо о намерама стечајном управнику Браниславу Игњатовићу, где наводи да је више пута показивала интересовање за „Сартид“, као и да Уговор с „Ју-Ес стилом“ даје предност овој фирми. Познато је и да су се почетком јануара Банка Аустрије и ВестЛБ у писму Зорану Ђинђићу, Немањи Колесару, његовом шефу кабинета, и Влаховићу жалили на одлуку стечајног управника да им не призна дуг. И финале – продаја је обављена за девет дана, и то у време ванредног стања 2003. године.
Влаховић: То није била приватизација
– То није била приватизација, већ продаја имовине из стечаја, коју је водио привредни суд заједно са стечајним већем, то није имало везе с Министарством за привреду и приватизације, на чијем сам био челу – рекао је за Курир Александар Влаховић. На питање да ли би могао да се нађе на удару истраге, он је навео да су то све инсинуације. – Кад се водила прва истрага, радо сам се одазвао и дао изјаву, спреман сам и сада да одговорим на сва питања – додао је Влаховић.
( Курир, Актер )
