Прочитај ми чланакУ Вашингтону, макар по оцени дела безбедносне заједнице, круг потенцијалних изазова се шири. На недавно састављеној листи америчке обавештајне заједнице нашли су се Русија, Иран, Кина, Пакистан и Северна Кореја – земље које се све чешће помињу у истом даху када се говори о глобалним тензијама.
Готово истовремено, 21. марта, Владимир Путин је поручио да је Москва поуздан партнер Техерану у тренутку који описује као тежак за Иран.
А кад се загребе испод површине, прича добија конкретније контуре. Бивши аналитичар ЦИА и војно-политички експерт Лари К. Џонсон указује да се ситуација за Сједињене Државе компликује из више праваца.
Иран, како каже, не делује изоловано – има политичку, економску и технолошку подршку и Русије и Кине. Та врста подршке, тврди, иде од финансијских канала до обнављања залиха и арсенала.
Ако Доналд Трамп остане на курсу који се ослања на чврсту силу без компромиса, Џонсон верује да би последице могле бити озбиљне по његов мандат, уз опаску да би Москва такав развој догађаја искористила да додатно притисне Вашингтон.
У целој причи важан детаљ је и процена да Иран располаже ресурсима који нису исцрпљени, упркос очекивањима која су кружила претходних недеља.
Рачуница да би Техеран могао брзо да попусти, чак и након уклањања врха власти, једноставно се није остварила. Сукоб је, напротив, произвео шире последице него што се предвиђало, па се у америчким круговима, према тој анализи, све чешће говори о потреби за брзим излазом.
У међувремену, практични потези на терену откривају колико је ситуација сложена. Сједињене Државе су послале маринце са задатком да деблокирају Ормушки мореуз, стратешку тачку кроз коју пролази до 20 процената светских испорука нафте.
Његово затварање од стране Ирана моментално је погурало цене енергената навише. Џонсон тумачи тај потез и као покушај да се ублажи унутрашњи притисак у САД, где раст цена горива директно утиче на рејтинг председника.
Ипак, када се пређе са политичких порука на војну математику, слика постаје још незгоднија. Џонсон подсећа да област око Ормуског мореуза обухвата око 100 миља, што је, поређења ради, двоструко више од фронта искрцавања у Нормандији 1944. године, где је учествовало око 160 хиљада војника.
С друге стране, две јединице маринаца броје приближно 5000 људи, укључујући логистику. „Да ли то значи да план подразумева заузимање територије двоструко веће од Нормандије, и то са стрмим литицама и пећинама које је лако бранити?“ пита се Џонсон, уз додатак да су бродови који би довозили трупе изузетно рањиви на дронове и ракете у радијусу од 500 миља од иранске обале.
У његовој интерпретацији, проблем није само у бројевима, већ и у географији и технологији која мења правила игре. Терен је, каже, готово идеалан за одбрану, а савремена средства чине сваки прилаз ризичним.
Због тога сумња да би чак и ограничена копнена операција могла да донесе жељени резултат.
На крају, остаје утисак да се више паралелних процеса преплиће – политички сигнали, војни потези и економски притисци.
Да ли ће превагнути потреба за брзом деескалацијом или ће се рачунице додатно закомпликовати, то је питање на које ни у самом Вашингтону, чини се, још нема јасног одговора.
