Прочитај ми чланакИскључиво размишљање негативно утиче на љубав, посао, развој личности. Људи се, по многима, деле само на добре и лоше, ништа између две крајности не признају.
Искључиво размишљање негативно утиче на љубав, посао, развој личности. Људи се, по многима, деле само на добре и лоше, ништа између две крајности не признају.
За неке људе, стварност је црна или бела. Сиву не признају. Они играју на све или ништа јер простор између је сувише млак. Свет се, по њима, дели на добре и лоше људе. Добрих који понекад ураде нешто лоше – нема.
Достојевски је говорио: „Ако не можеш прећи целу врсту, а ти пређи само сто корака, ипак је боље, бићеш ближи циљу коме идеш“. Али, „црно-бели“ јунаци се не воде тим геслом. Ако процене да не могу да стигну до краја, ни не крећу на пут.
Оне друге који не размишљају у искључивим категоријама, већ у свему траже нијансе, посматрају као неодлучне, несигурне и особе без става. Они им, пак, често завиде јер делују сигурно у своју црно-белу слику света где свака ствар и човек имају своје место.
Али, не би требало. Јер, овај начин размишљања може да буде изузетно опасан. Подела на црно-бели свет је врста нездраве одбране од животних изазова и недаћа која нас спречава да видимо реалност каква заиста јесте, упозорава психолог Ивана Пауновић. Према речима саговорнице „Живота плус“, парадоксално је категорисати реалност на само два поларитета када смо свесни сложености света и људи.
– Цена коришћења оваквих механизама плаћа се менталним здрављем. Наплата није код свакога иста и зависи од тога колико смо овом механизму склони. Оно што свакако трпи јесте наш капацитет за љубав и рад. Дакле, како је свет црн или бео, тако су и емоције искључиве, позитивне или негативне. То може довести до импулсивности, хаотичне смене емоција, анксиозности и других емотивних неусклађености. Особе код којих доминира став „све или ништа“ тешко се суочавају са фрустрацијама. Живе у свету анђела и ђавола – примећује Пауновићева.
Логична је, ипак, потреба да објаснимо свет који често делује застрашујуће, да уведемо ред тамо где на први поглед влада хаос. Јасне одреднице нам у томе, чини се, помажу. Али, према речима наше саговорнице, категорично мишљење нам даје лажни осећај сигурности и контроле над несигурним животом.
– Категорије нас заваравају да нам је живот јасан, да смо схватили важна питања и да не морамо више да се мучимо. Осећај задовољства је ту, али само привремено. Све одлуке у животу захтевају од нас вагање, прихватање позитивних и негативних аспеката. У први мах је теже јер захтева од нас да анализирамо, а не категоришемо – каже психолог.
Због оваквог размишљања патимо ми сами, али и наши односи са другима – од партнера до деце. Наша саговорница појашњава да када друге не посматрамо целовито, заправо их и не доживљавамо као особе, већ објекте. А када не можемо да прихватимо да људи који су нам важни имају и лоше особине, исход може бити прекид односа под паролом „све или ништа“.
– У вези са овом особом „никад не знате на чему сте“. То су партнери који као да „морају да мрзе да би могли да воле“. Друга страна постаје напета и несигурна, па чујемо јадања попут „уме да полуди због ситнице“, „као да све заборави и нагло одлепи“, „анђео у једном, ђаво у другом тренутку“. Деца оваквих родитеља описују искуство са њима речима „Уме да буде дивна, па онда лоша и бесна, никад не знам како ће да реагује“, „Стално сам у страху да не погрешим, као да не зависи од мене“ – истиче психолог.
Чак и људи који нису склони овом начину размишљања, понекад га примењују у стресним ситуацијама, примећује наша саговорница. На пример, када прекинемо однос са неким блиским, можемо помислити како никада нећемо наћи такву особу за себе. Или, када доживимо неуспех, чини нам се да никада нећемо вратити стару славу.
– Тада поцепамо слику стварности и губимо из вида да смо способни и вредни. Питање је колико смо често склони драматичним мислима. Уколико желите да тестирате себе и сазнате у којој мери користите „све или ништа“ мишљење, можете почети од анализе речи које користите. Када размишљамо принципом без баланса, нашим речником доминирају речи као што су увек, никад, савршено, немогуће, ужасно, страшно, катастрофа – открива Пауновићева.
А размишљање без баланса води у живот без равнотеже. Без боја. Без могућности да нађемо решење тамо где смо до јуче лупали главом у зид. Без идеје да кад нам се први и други пут не свиђају, кренемо трећим, четвртим, петим.
– Црно-бело мишљење ограничава нашу перспективу. Мање смо способни за прилагођавање и компромисе. Пропуштамо многе алтернативне начине да видимо свет. Често нам делује да за многе ситуације нема прихватљивог решења. Заборављамо да иако живот није идеалан, можемо бити срећни и задовољни – открива психолог.
Наша саговорница упозорава да реалност није оно што желимо да буде, већ то што јесте – и црна и бела. На нама је да је прихватимо или да живимо у лажи.
– Уколико изаберемо другу опцију, не можемо се развијати као особе, учити и мењати се. Заробљени смо у својим навикама и обрасцима. Ослобађање од категоричног виђења стварности, иако је некад тежак пут, води ка срећнијем животу. Тада нисмо робови онога што „треба“ и „мора“. Прихватамо „можда“ и „шта ако“ и то да су перцепције искључиво доброг и лошег само у нашем уму. Престајемо да пројектујемо осећања на друге особе, не видимо их као претње, већ потенцијал за квалитетан однос – закључује Пауновићева.
ОД ИДЕАЛИЗАЦИЈЕ ДО РАЗОЧАРАЊА
Према речима наше саговорнице, особе које свет посматрају у црно-белим бојама остварују нестабилне односе са другима. Све почиње идеализацијом, али када испливају мане и изазови, креће разочарање и обезвређивање партнера.
– Сама особа често остане у чуду са ставом „како је могао да се промени одједном“ не увиђајући лични допринос. Сваки покушај друге стране да је уразуми наилази на зид јер аргументи до њих тешко допиру. Виде нас као некога ко је на страни непријатеља и ко покушава да их убеди да су луди. За такве људе кажемо да су недоказани. Изазов друге стране је да покаже разумевање и емпатичност и изгради поверење – каже Ивана Пауновић.
ПРАВА МЕРА И ЗЛАТНА СРЕДИНА
Ако особа нема способност реалистичног доживљаја и прихватања себе и других, пати њено менталне здравље, посао, љубав, па се препоручује одлазак на терапију како би се успоставила целовита слика стварности.
– Све у себи носи добро и лоше. Задовољава и фрустрира – деца, пријатељи, породица, партнери. Као што је и Аристотел говорио, мера је суштина ствари, а ми имамо задатак да у свему и сваком увидимо меру и средину – примећује психолог.
