(There Must be Justice)
Србија последњих деценија “заборавља” прошлост, има магловиту будућност и  живи у неизвесној садашњости. Да је све то баш тако, директно сведочи  по много чему, капитална књига Луке Николића, бившег потпуковника ЈНА, који је, сигурни смо, недавно објављеном књигом, монографијом “Србијо, мајко и маћехо” (472 странице формата А-4) васкрсао славну прошлост Србије, затресао садашњост и узнемирио будућност.

Под условом да је данашња Србија уопште има.

“Србијо, мајко и маћехо” обрађује ступање Српске војске у Бизерту, њен боравак на обалама северне Африке у периоду од 1916. до 1919. године (лечење, обуку и свакодневни живот) умирања и поименичне жртве. Подсећа на све гробове и све промене на српским војничким гробљима од њиховог формирања као и стање гробаља данас, али и упућује на новооткирвене локалитете српских гробаља, парцела и гробова.

Откуд Срби у Африци 1916. године, шта су тамо уопште тражили и каква их сила и друмови тамо дотераше? Премда ће се и просечном познаваоцу историје ово питање учинити сувишним, оно се, ипак, намеће као претходно и изискује одговор… Овако започиње Лука Николић своју студију о животу и страдању Срба на северу Африке “Србијо, мајко и маћехо!” То је и прича о надљудским напорима и самарићанској бризи свих оних дивних француских лекара и грађана Бизерте, Сиди Абдалаха, Туниса, Алжира, Орана, Бона, који на своје крило и под своја њедра привише изнемогле српске војнике и примише их као витешке ратнике, а не као просјаке…

У северној Африци, по завршетку Првог светског рата, остало је 3226 војника који су почивали у 2504 гроба. Остављајући гробове на ветрометини и без заштите, Србији је “пошло за руком” да изгуби 689 гробова и у њима 744 војника!
За деведесет година на надгробним обележјима остало је забележено, именом и презименом, само 1743 војника, док је 1483 воојника данас остало и без имена и без презимена.

На мраморним плочама стајало је уклесано укупно 2372 имена. Данас је на њима само 891 име!
Временом су и ова имена погубљена, па смо и ту оставили дуг према 2140 предака. Од 149 оних који су у смрт собом понели и своје име, на гробљима се да девет деценија појавило чак 280 непознатих војника српске војске. После овог истраживања број “непознатих српских ратника”, ипак је смањен на 203 непозната српска ратника.
Дакле, светиње смо под ноге бацили…

С: Фамилијарне, непроверене приче о деди Ђунисију, учеснику И светског рата, трагање за његовим гробом, ваша знатижеља и истраживачки дух допринели су, чини се, да данас Србија има својеврсну студију о српским гробљима у Африци, питамо аутора ове книиге која ће узбудити, убеђени смо Србију?
Лука Николић: Вишегодишње трагање за чињеницама и истраживање, махом без ичије, посебно државне помоћи, моја упорност, али и урођена жеља допринели су да се појави ова књига. Да ли је студија, или ће и на њу, као и на славну српску прошлост пасти вео заборава, видећемо.

С: У студији “Србијо, мајко и маћехо” у првом читању приметно је да су синтетизована и систематизована сазнања, али и успешно реконструисани важни историјски догађаји из овог сегмента наше историје?

Л.Н: Моја намера била је да покажем колика је, с једне стране, била наша жртва у Бизерти и, са друге, колики је вишедеценијски немар тамо завладао и још траје, кад је у питању заштита наших гробаља и наше историјске баштине. Ово је прва озбиљнија студија о томе како се током једног века губила и унишавала наша историјска и културна баштина у северној Африци.

С: Са многима, са којима смо разговарали, а по прилици ствари требало би да имају сазнања, подаци из ваше студије, благо речено изазвала су шок и неверицу?

Л.Н: Стручне анализе рђавог стања, у коме се налазе историјски објекти у северној Африци, које су изведене у овој монографији, и најновија открића изгубљених локација гробаља, парцела и гробова старих ратника, могу и треба да послуже као својеврсни путоказ, солидна основа и поуздан ослонац надлежним државним органима и институцијама, који су по природи свога посла упућени да брину о нашој баштини у иностранству, за њихове будуће подухвате и рестаурације (посебно у Мензел Бургиби) и обележавање локација и објеката боравка и лечења Српске војске.

С: Ипак чини се да је посебан квалитет и списак српских војника сахрањених диљем Африке?

Л.Н: Добро сте уочили. Посебно место заузима Јединствени списак сахрањених српских војника у северној Африци са, по мени, најкомплетнијим до сада објављеним подацима, као и шема сахрањених српских војника у Мензел Бургиби који су као круна истраживања представљени у прилогу ове књиге.

С: Шта са данашње историјске дистанце значи садашњим и будућим покољењима студија “Србијо, мајко и маћехо?”

Л.Н: Ова студија може бити озбиљан допринос напорима да се утврди истина, реше неке заблуде, недоумице и дилеме које су поодавно постављене – да се Бизерта смести у реалне оквире историјских датума и догађаја који јој по значају и припадају.

С: Милсите, да и поред ваших истраживања, упоређивања, снимања и реконструкција – има још загонетки?

Л.Н: Наравно! Покренуте дилеме могу, и по мени морају, да подстакну даља истраживања ове области, а примењени метод у књизи поуздано може послужити историчарима и научним и државним институцијама за истраживање сличних проблема и на другим војним гробљима у циљу трагања за коначним бројем и прецизним пописом српских жртава у Првом светском рату али и у другим бојевима у којима су Срби крварили.

С: Па, добро, коме сте, заправо ову студију наменили? Држави, историчарима, науци…?

Л.Н: Монографија је намењена свима које сте набројали, али и потомцима оних старих српских ратника који животе дадоше за слободу, а почивају на 24 гробља у северној Африци, и оних који су тамо нашли уточиште и спас, или су ту пристигли ради обуке и попуне истрошених редова Српске војске на Солунском фронту.

С: Шта очекујете од ове студије?

Л.Н: Материјалну корист? Не. Осим личног задовољства што сам пронашао гроб свога ђеда Ђунисија, верујем да ће многи од потомака наших јунака који су живот окончали “негде, тамо далеко”, можда први пут, да на списковима умрлих у северној Африци, открију да се тамо налазе и њихови преци. Ова књига намењена је свим друштвима и удружењима, која, негујући српске слободарске традиције, који остају да једини брину о историјским споменицима, гробовима и гробљима. Штиво је намењено широј јавности, посебно младој генерацији, којој нуди могућност да се поближе упозна са историјским наслеђем које је преузела.

С: Који је значај Бизерте и северне Африке и српског наслеђа, али и феномена Солунског фронта?

Л.Н: Монографијом су Бизерта и северна Африка постављене на место које им заиста и припада у односу на њихов укупни значај пробоја Солунског фронта. Јер, све што се тих ратних година дешавало у Бизерти, њена укупна улога и значај – уздиже Бизерту на пиједестал наших укупних борбених победа и подвига у захвату фронта.

С: Зашто је Бизерта, по вама, брзо пала у заборав?

Л.Н: Бизерта је убрзо, али и безразложно запостављена. И док су, са једне стране, боравак Српске војске на Крфу и у солунском залеђу историографи детаљно обрађивали – до нијанси, са друге стране, до данас се ретко ко темељитије бавио улогом коју је Бизерта одиграла тих ратних година, шта је за собом војска оставила и како смо се као држава и народ понели, и како се данас односимо према гробљима и споменицима старих ратника и осталом историјском баштином у тако далеким просторима.

С: Ви сте, током истраживања, примењивали низ научних метода, при чему је, чини се, примарна била метода компаративне анализе садржаја докумената – постојећих спискова сахрањених, планова гробаља и шема распореда сахрањивања, извештаја, сведочења и прикупљање и потврђивање чињеница на терену?

Л.Н: Дуготрајан и стрпљив рад на прикупљању чињеница на терену, заправо је представљало трагање путевима којима су расуте све те вредности и поновно откривање (после 90 година) заборављених локација наших успомена. То је подразумевало и прибављање бројних интервјуа и сведочења живом речју.

С: Рекли сте, али опорим гласом, да сте се у својим трагањима сусретали и суочавали са ограничењима и потешкоћама које произилазе из оскудности докумената и непостојања експлицитних података и садржаја у предметној области, али и њихове противречности?

Л.Н: У условима оскудне архивске грађе, контрадикторних података и измењеног стања на терену, путеви истраживања нису водили само у архиве и бибииотеке, већ је потврду многих чињеница и проверу постављених хипотеза требало потражити “на лицу места” – на терену.

С: Шта сте затекли ?

Л.Н: Највећи број докумената, важних за истраживање је нестао заједно са комплетном архивом Команде резервних трупа и Подофицирских школа која је допремљена заједно са последњим транспортом из Бизерте.
С: Пошто то наводите, очито да је то једна од карика која недостаје?

Л.Н: Ова грађа свакако би допринела детајнијем представљању свакодневног живота српске војске у Бизерти, посебно када је реч о обуци трупа, добровољаца и регрута.

С: Посебну тешкоћу представљала је околност да су из архива нестали многи спискови и планови гробља који су били прилози чувара наших гробаља у северној Африци?

Л.Н: То је захтевало додатне напоре у успостављању коначног јединственог списка и извођења закључака о поступцима током ексхумација и трансформација, нарочито гробља у Феривилу.

С: Један број докумената уништен је, чини се, плански приликом преласка преко Албаније?

Л.Н: Реч је, између осталог, и о изворним документима која се односе на организацију санитета у одступници који би и те како послужили у расветљавању и обради организације санитета у одступници преко Албаније. У појединим ситуацијама, које су сегментарно разматране у овој студији, документација није вођена.

С: Много важних докумената, чујемо, изгорело је 1917. године?

Л.Н: Бројна документа (извештаји који су се слали из Бизерте Министарству војном и Врховној команди) нестала су у великом пожару у Солуну августа 1917. године који је захватио и војну архиву, а на та документа би се и те како могло ослонити.

С: С обзиром на недоступност и непотпуност података у изворима и литератури, њихов различит контекст, датирање, периодику и фрагментарност, учинили сте огроман напор да се изведу анализе које расветљавају улогу Бизерте у спасавању Српске војске у троипогодишњем ратном периоду?

Л.Н: У неким сегментима истраживања требало је, у мноштву различитих, па и противречних, али и у обиљу непроверених података и садржаја, датираних из различитих временских периода, одредити најрелевантније.

С: Чиме сте се, у том избору, руководили?

Л.Н: У тим околностима, детерминанте за избор, проверу, вредновање чињеница и прихватање најрелевантнијих извора и података огледала се у претходном одређивању степена веродостојности извора – њиховог порекла.

С:Нека питања, дакле, остала су без одговора?

Л.Н: Закључивање у тим околностима изведено је само до нивоа хипотеза.

С: Дакле, много тога је отворено за “дораду”?

Л.Н: Постављајући хипотезе, пројекат је учињен отвореним за даља истраживања па се, с тога, не треба сматрати ни савршеним ни завршеним.

С: У првом делу монографије је, на документима заснована, испричана прича о поднетој жртви одступајућих колона једне војске, државе и народа које су своје уточиште и спас, после албанске голготе, нашле у Бизерти и свим оним поморским колонама које су се током троипогодишњег ратовања сливале у северну Африку а чије је крајње одредиште био Солунски фронт?

Л.Н: То је и прича о надљудским напорима и самарићанској бризи свих оних дивних француских лекара и грађана Бизерте, Сиди Абдалаха, Туниса, Алжира, Орана, Бона, који на своје крило и под своја њедра привише изнемогле српске војнике и примише их као витешке ратнике, а не као просјаке.

С: Посебан осврт учињен је, чини се, према организацији санитетске одступнице?

Л.Н: Да, као и путевима евакуације, који су гробовима обележени, раду болница и формирању санитетских депоа, како би се лакше уочиле локације, правци, динамика и структура транспортовања изнемоглих са обала Албаније.

С: Тај део је, скоро као симбол једног времена представљен у Вашој студији?

Л.Н: Да, баш као симбол свих наших страдања кроз Албанију. Представљена је драма колоне регрута у саставу Резервних трупа која се, као сапуница, топила од Косова до Бизерте и Крфа, јер је страдалнике из те колоне управо у Бизерти сачекао спас али и сустигао прави помор.
С: Први пут овом монографијом систематизовани су поморски транспорти правцу северне Африке?

Л.Н: Покушао сам да се на основу доступних извора, први пут у нашој историографији, систематизују поморски транспорти српских војника. Овакав приступ том делу наше историје добија на значају, између осталог, и што су то били први конвоји упућени са обала Албаније.

С: Прецизна евиденција о томе када су искрцане поједине јединице није вођена?

Л.Н: Зато није било једноставно установити где су се и како искрцали поједини конвоји и пратити даљи ток кретања и распоређивања јединица и бораца. Ипак, поређењем доступних података, у овом сегменту студије први пут, мислим успешно, и са највећом могућом тачношћу приређена је реконструкција укрцавања, превожења и искрцавања војске по месту, обиму и времену.

С: Посебно је, чини се, на веродостојан начин описан амбијент у коме су се искрцали српски војници у Бизерти?

Л.Н: Опис је произашао из аутентичних сведочења учесника тих догађаја који су забележени у фрагментима најразличитијих извора.

С: Шта је наша војска радила у Бизерти?

Л.Н: Српска војска није у Бизерти седела скрштених руку већ је тамо упућивана плански и организовано, али и из нужде (ради лечења и опоравка најпре изнемоглих, а потом и најтежих рањеника и болесника) и преке потребе (ради обуке која је претходила попуни јединица на фронту добровољцима и регрутима).

С: Шта је у ствари Бизерта: лечилиште, база за опоравак, прегруписавање или центар за обуку?

Л.Н: Бизерта је тако постала наша највећа санитетска и наставна база, поуздан ослонац јединицама на фронту. У северној Африци боравило је око 60.000 Срба. Највећи број њих (више од 40.000) нашао се тамо ради лечења, док су остали боравили ту ради обуке.

С: Ипак, према нашим сазнањима много је српских војника тамо умрло?

Л.Н: Умрло је тачно 33226 српских војника.

С: Шта је тада било са гробовима сахрањених српских војника?

Л.Н: Све до повратка последњег транспорта из Бизерте у Отаџбину њихови саборци неговали су њихове гробове као света места и за собом оставили као цветне баште. Тај преглед и својеврсни попис и пресек стања и изгледа гробаља, представља темељ за компаративне анализе свих каснијих измена њиховог облика и локација, њиховог руинирања, осиромашења и губљења.

С: Други део монографије садржи шест глава?

Л.Н: Када је последњи транспорт са инвалидима из северне Африке кренуо у Отаџбину, били су испуњени надом да ће држава Србија учинити све да, на најбољи начин, обележи сва та света места. Србија је, међутим, окренула главу свим тим гробљима и гробовима, а на тај начин и свим тим жртвама. Пропуштена је прилика да се, на било који начин, обнове дрвени крстови пре него што су натписи на њима избрисани, да се сачине спискови и планови свих гробаља.

С: Чекајте, зар није Француска нудила – заједничке гробнице?

Л.Н: Одбијен је захтев “Француске успомене” да се сва гробља групишу у гробнице. Заклањајући се иза сиромаштва, држава је одуговлачила да трајним обележјима означи гробове ратника. Покушај да се гробови српских ратника на гробљу у Феривилу групишу у јединствене парцеле и на тај начин формира Српско војничко гробље, омео је Други светски рат.

С: Онда је Србија почела, чини се, да “губи интерес” да се та, света места, ипак, достојно обележе?

Л.Н: У свим тим трансформацијама и претумбавањима изгубљен је већи број већ сатрвених гробова, а комплетна парцела остала је ван граница Српског војничког гробља”!
С: Ви, као да кривите послератни режим?

Л.Н: Усмерена да избрише српску традицију из памћења српског народа, Социјалистичка Југославија није учинила ништа да се макар распита које наслеђе од бивше државе преузима.

С: Шта се тада, према вашем истраживању, догађало са српским гробовима у Африци?

Л.Н: У то време изгубили смо бројне гробове, гробља, парцеле, надгробна обележја, мраморне плоче…Заборавили смо на локације које су представљале својеврсне успомене на боравак старих ратника у северној Африци. Подаци о последицама тог немара поткрепљени су, у књизи, чињеницама.
С: Пре тридесетак година било је у Тунису неких покушаја да се нешто уради?

Л.Н: Први покушај да се нешто учини на заштити наше историјске баштине у Тунису учињен је 1980. године реконструкцијом Српског војничког гробља у Мензел Бургиби и рестаурацијом капеле и гробова у Бизерти. Али, тај подухват изведен је без надзора Републичког завода за заштиту споменика културе Србије (РЗЗСКС).

С: Ипак, нешто је урађено?

Л.Н: Да, али скроз погрешно. Готово да је све оскрнављено!

С: Како, оскрнављено?

Л.Н: Реконструкција је заправо представљала незабележено скрнављење војног гробља од сопствене државе о чему се и данас ћути и игноришу малобројне иницијативе да се ствари врате у пређашње стање, да се врати сјај и слава српским светињама, да се очува, обележи и стави под заштиту наша историјска баштина у Тунису.

Јединствени списак сахрањених српских војника
 
С: Ова монографија представља својеврсни елаборат за будуће рестаурације и унапређење стања у области обнове и заштите српских војних гробаља у северној Африци. Она садржи и Јединствени списак сахрањених српских војника у северној Африци и Шему изгледа будућег Српског војничког гробља у Мензел Бургиби?

Л.Н: Да, сврставање под јединствену номенклатуру, овим пречишћеним списком, отвореним за будућа истраживања и допуњавања, умрли војници представљени су најкомплетнијим подацима до којих се дошло упоредном анализом најразноврснијих спискова за свако гробље понаособ.

С: Мислите да Србија, у овој ситуацији, у каквој је данас, има снаге, воље и новца да то све уради?

Л.Н: Да вам кажем поштено. На основу свог искуства, и показане жеље демократске власти, не верујем, Али, ипак, мислим да наши преци, сахрањени на северу Африке то заслужују.

Амбасада у Тунису

С: Чујем, да сте током свог истраживања ишили и до амбасаде у Тунису?

Л.Н: Био сам, али боље да нисам. Примили су ме, истина, али боље да нису. Примили су ме као последњег бедника и авантуристу. Толику незаинтересованост ни у једној институцији у другим земљама нисам видео. Од наше Амбасаде молио сам пуних шест месеци да ми омогуће макар да преспавам у некој фотељи у холу и ангажовање возила и возача који познаје арапски језик. Гориво и дневнице био сам спреман да сам платим. Али ништа од тога нисам добио. Амбасада ми није испословала чак ни одобрење за снимање објеката у Тунису у којима је боравила Српска војска. Обзиром да сам то чинио “на своју руку” једног момента сам чак био и приведен од стране туниске полиције. Ето какав је био однос нашег амбасадора у Тунису према овом истраживању. Крајње игнорантан, баш као што је био однос државних чиновника у надлежном министарству за борачка питања.

Нишлије

С: Обраћали сте се и државним органима у Нишу, да Вам помогну, бар симболично, у вашим истраживањима?

Л.Н: Убеђен сам да већина Нишлија, данас, појма нема да је 640 младих нишких регрута скончало на северу Африке. Питао сам Нишлије да бар симболично, са хиљаду динара, помогну мој пројекат, да бих могао да их упишем као људе који су помогли у овом пројеклту, али сам глатко одбијен. Потом сам им писао силне елаборате, али од тога није било ништа. То је, ипак, жалосно, јер садашња покољења имају обавезу да брину о гробовима својих предака. Понављам 640 Нишлија је тамо било! Истина реч је претежно о регрутима осамнаестогодишњацима који нису стигли да створе потомство, али је управо обавеза државе и одговорност града Ниша према њиховим гробовима већа.

Oznake: Afrika, vojska, grobovi, gubitak, rat, Sever, Srbija