Прочитај ми чланак
Као резултат геополитичких промена у периоду 1990 – 2010, на територији СССР-а и Југославије је формирано неколико непризнатих република, чију историју и досадашње постојање западњаци врло често представљају уз много неистине. Сматрам да је неопходно да се поново скрене пажња на једну од њих, на Косово, и да се поново образложи зашто је Косово Србија, и зашто његова независност не може да се призна.
Још у раном Средњем веку Косово и Метохију је насељавао у великој већини јединствени српско-словенски етнос. У 10. и 11. веку српски кнежеви су почели да показују интерес за ту област коју су насељавали Срби, и која је крајем 12. века, у време династије Немањића, коначно припојена Србији. До тада је територија Косова припадала Византији и ниједан већи поход туђина или непријатељских народа није на њега вршио притисак. Што се тиче етничког састава, у то време Косово је у потпуности била српска земља: бројност лутајућих албанских племена, која су у то време још увек представљала грко-католике, износила је два одсто од укупног становништва Косова.
Етничка једнородност и густа насељеност области су помогли да се Косово претвори у једно од политичких, социјалних и културних центара живота српског народа и државе. Културно наслеђе, које је очувано на Косову и Метохији, безбројни архитектонски споменици припадају опште-хришћанској цивилизацији, са једне стране, а са друге сведоче о томе, да та област представља српску постојбину. Литература која је тамо настала изражава главни правац српске стваралачке мисли, која је оформила самосвест српског народа у средњем веку. Управо на тим просторима су Срби достигли највећи процват своје цивилизације.
Године 1389. у близини Приштине, на Косову пољу, српски народ је, предвођен кнезом Лазаром, стао пред дивље хорде огромне турске војске. Без обзира на Лазаров пораз, код Срба је та битка стекла смисао борбе за Христа и његово царство, благородни смисао духовне победе, битке за очување хришћанске вере на тим просторима, и зато Косово има фундаментални значај за српску самосвест, оно решава историјске загонетке, част и суштину ослободилачке борбе народа. Ако се тако посматра, Лазаров подвиг је упоредив са Аварајрским код Јермена и са Куликовском код Руса.
После турске најезде српска држава је изгубила своју независност, а српски народ слободу. Турски јарам је имао катастрофалне последице за хришћанску судбину, и у свим крајевима, па и на Косову, је покварио даљи живот Срба. Већ у 15. веку су почели први масовни прогони и сеобе Срба, али чак и по тадашњим турским изворима у 16. веку Срби су и даље представљали апсолутну већину на Косову – око 97%, у односу на муслимане. У ове последње су спадали Турци и Албанци, који су прешли у ислам.
Како би се спасили турског јатагана, запажало се и пресељавање Срба са Косова у северне делове Србије. Сваки народни устанак турске власти су гушиле уз помоћ албанских номада, што је доводило до обавезних судара Срба са Албанцима.
Турско-албански програм за коначно решење српског питања на Косову и Метохији је ушао у још жешћу фазу у 19. веку, иако је област и даље називана Стара Србија, а Срби имали јасну већину над представницима других народности. Погроми, до којих је долазило почетком тог века, после Берлинског конгеса 1878. претворили су се у отворени геноцид српског народа. Следећих 30 година од тог Конгреса само број Срба који је насилно пресељен у различите делове Србије је премашио 150.000.
Један од резултата Балканских ратова 1912. – 1913. године је био да су се земље Балканског полуострва ослободиле турског јарма. Косово је ушло у састав Југославије као саставни део Србије. Актом из Сен-Жермена од 10. септембра 1919. регулисани су односи свих народа и нација који су живели на простору нове државе. Али априлски пораз Југославије у Другом светском рату 1941. године је довео до активирања геноцида Срба на Косову, у Хрватској и на другим територијама.
Под патронатом италијанских фашиста планирано је формирање Велике Албаније, а затим, уз помоћ Немаца, настављено и депортовање Срба и њихов геноцид. Тачни подаци о броју убијених у то време још увек нису установљени, али број избеглица са Косова је по најскромнијим подацима одавно премашио 100.000.
По резултатима Другог светског рата Косово је остало у саставу Србије као аутономна покрајина. Из различитих разлога у периоду од педесетих до осамдесетих година прошлог века централна власт из Београда није обавештавала јавност о етничким процесима који су се дешавали на Косову и Метохији, где је преко „Албанске националне комунистичке партије“ албанско становништво покрајине наставило консолидацију идеје Велике Албаније, те се већ осамдесетих година појављују најразличитије илегалне организације. Оне се баве убиствима, силовањима, пљачком, застрашивањем Срба по мањим местима, скрнављењем светих и симболичних за Србе места, и остваривањем програма социјалне и политичке неравноправности у корист Албанаца. У резултату су Срби и Црногорци по ко зна који пут били принуђени да напуштају завичај. Доказ о реченом су цифре из пописа становништва: 1961. године Срба је на Косову било 17,4 одсто, а 1981. – само 15%.
Ослањајући се на све што је до сада речено, у другој половини 80-их рад албанских терориста прелази на други колосек. Уставна реформа из 1989. године је имала за циљ да прекине насталу ситуацију, као и понижавање Срба и као најважније да изједначи права свих становника Косова, очувавши у саставу Србије тај део српске постојбине. Али, иницијатива је послужила само као замајац да Албанци од почетка 90-х година почну отворено да се наоружавају уз помоћ средстава из Албаније, коначно прелазећи на терор против српских насељених места и против саме српске структуре власти. Проширењу терора су допринели први успеси, постепено захватајући и градове у покрајини. Године 1998. у Пећи је убијено неколико ђака и студената, што је потресло централну владу тако да је она натерала да се на Косово уведу војне јединице. Југословенска армија је брзо успела да скоро потпуно разбије отпор терористичке „Армије за ослобођење Косова“, што ни мало није одговарало плановима НАТО-а.
Дана 24. марта 1999. САД су, без одговарајуће резолуције УН, заједно са неким својим сателитима, почеле да бомбардују Србију, за шта су као повод послужиле такозване „етничке чистке Албанаца на локалитету Рачак“. Доцније су многе чињенице указале да је српска верзија догађаја била истинита, односно да су сами албански терористи и њихови НАТО јатаци унапред испланирали и извршили оно што је довело до трагедије у Рачку, али то није ништа изменило, јер се историја не враћа. Бомбардовање дуго 78 дана натерало је Београд да изведе армију са Косова, где су распоређене међународне миротворне снаге (КФОР).
Радећи уз диктат САД-а јединице КФОР-а су са отвореним цинизмом дозволиле да се униште преостале српске енклаве у покрајини и споменици културног наслеђа. На очиглед Европе која је прозвана хришћанском, скрнављене су цркве које нису штићене, манастири, и споменици који су представљали доказ српско-словенског присуства на Косову.
Дана 17. фебруара 2008, кршећи све међународне уговоре, геноцид и крв српског народа, албански терористи су по стилу слично Турцима прогласили независност Косова. Акт је одмах признао аутор читавог тог кошмара – САД.
Али сваки ће злочин, пре или после, стати пред суд историје, и његове ће починиоце достићи заслужена казна. Косово и Метохија садашњост Србије везују са њеном историјом, прошлост представља суштину српске слободе. Косово и Метохија представљају персонификацију историјске судбине српског народа и зато је та покрајина нераскидива од Србије!
Аутор – члан Геополитичког клуба из Јеревана
