Кључну улогу у подизању морала и части војске која је ослободила Стару Србију и Косово имали су војни свештеници.

Имајући у виду значај обележавања стоте годишњице балканских ратова и Кумановске битке, сматрам за неопходно истаћи важност вере и улогу наших свештеника у тим ратовима. Наиме, указује се потреба да се истакне основни дух и значај веза и односа две веома значајне службе – војничке и свештеничке. Иако се оне по много чему разликују, ипак се у условима васпитавања, оспособљавања и борбене употребе ратних јединица, јављају на заједничком циљу, при чему је значај војске која је у рату, далеко израженији.

Ово због тога што војска по својој природи и намени, као најмоћнија физичка сила и најорганизованија, најистрајнија и најпоузданија морална снага државе, преузима изузетно одговорне, пресудне и неоспорно велике задатке посебно и кризним, а поготово у ратнима временима – у временима од којих веома често зависи и судбина Отаџбине, државе и народа.

На том плану њене изузетне мисије, што боље њено оспособљавање на моралном, односно духовно-религијском плану има специфичну потребу, садржаје и циљеве. У том смислу је било неоспорно важно духовно васпитање пре свега питомаца Војне академије, потом активних официра Краљевско српске војске, али и осталих старешина и војника, које су проводили, јачали и оплемењивали наши тадашњи војни свештеници.

Уз ове напомене, ваља имати у виду чињеницу да кроз целу нашу историју налазимо честе примере да су свештена лица прихватала да поведу народ на устанак, буну или у борбу и бој показујући завидна јунаштва и страдања са старешинама, војском и народом. Поједина свештена лица окретали су се чак и против наших владара који су својом владавином доводили у питање одређене националне и државне интересе.

Наши свештеници су веома често на све начине помагали народне устанике, попут бачког владике Јована Јовановића који је 1804. године послао два топа Карађорђу; са војницима су јуришали у страшне битке као Св. Петар Цетињски 1796. године у боју на Мартинићима; благосиљали и храбрили војску у самој бици и у нападу на непријатеље као поп Богдан Лалевић на Бардањолу 1913. године; као војводе командовали су војском попут јуначког шабачког војводе попа Луке Лазаревића.

На том слободарском, мученичком путу многи су живи спаљивани (као игуман Николај Вукомановић са девет калуђера у манастиру Св. Никола на Врањини на Скадарском језеру), вешани (као пећки патријарх Јован који је обешен 1613. године у Цариграду, или патријарх пећки Св. Гаврило Рајић који је 1659. године обешен у Бруси између два храста), живи черечени (као јереј Георгије Богић парох у Нашицама кога су усташе стравично мучиле и масакрирале 17. јуна 1941. године), на колац набијани (као игуман Пајсије и ђакон Авакум које су Турци 1814. године на овакав зверски начин мучили), живи драни (као Св. Теодор Вршачки којег је темишварски паша по пропасти устанка у Банату 1594. године дао живога одрати „на мех“), тровани, дављени, живи бацани у бунаре, клани, кастрирани, живи у земљу закопавани, живи тестерисани, батинани до смрти, стрељани, убијани из заседа итд.

И поред свих тих борби и страдања, историјски, односно вековни идеал борбе „За крст часни и слободу златну“ определила је наша вера и тај дух унела у војску и народ.

Током турске владавине над српским народом, борба за „Крст Часни и Слободу Златну“, као посебан израз оданости духу православне вере и љубави према слободи, није могао бити угушен и поред чињенице да су Турци забрањивали окупљање Срба и одређена богослужења у црквама и манастирима.

Пролазећи нашим просторима током половине претпрошлог века, руском научнику Гиљфердинг Александру није промакло запажање да је управо због вишевековног стања ропства под Турцима у појединима нашим крајевима чак и за неколико генерација било онемогућено да види цркву или манастир или да чују литургију.

Питајући се шта Срби знају о цркви и богослужењу и одговарајући уједно на ово питање, овај Рус каже: „Неколико поколења живело је и умирало не видевши никада цркву, нити је целога живота слушало Литургију….Знају да страдају за истину, или како се они изражавају, за часни крст. Они живе и васпитавају своје потомство у сталној спремности за жртвовање свега, чак и живота за своју веру.“

Међутим, снажно укорењена православна вера у српској кући, која је у одређеном смислу била и мала црква јер су се у њој чували обичаји наше вере и одржавана породична Крсна слава, није и битној мери дозвољавала самозаборављање и отуђивање од своје светле традиције, духовне свести и националних завета.

Колико је у српском народу на свим просторима где је вековима живео био развијен осећај заједништва и тежње да се кад тад ослободе ропства и уједине у једну велику државу попут некадашњег Душановог царства, види се из садржаја који је записао Џон Рид 1915. године: „Тајни сан сваког Србина јесте уједињење свих српских народа у једно велико царство… Сваки сељак, војник, зна за шта се бори. Кад је био у колевци, мајка га је поздрављала са: ,Здраво, мали осветниче Косова!’ Кад би учинио нешто рђаво, мајка би га карала овако: ,Нећеш на тај начин ослободити Македонију!’ Церемонија преласка из детињства у дечаштво била је обележавана рецитовањем једне древне песме – Ја сам Србин….

У школама у Србији децу уче не само географији старе Србије, него и географији свих српских земаља, по реду њиховог поновног ослобађања- прво Македонија, затим Далмација, Босна, Херцеговина, Хрватска, Банат и Бачка!“ (1)

O увођењу верског васпитања у српској војсци
Темељније и систематско увођење верског васпитања започето је у Војној академији. Наиме, од њеног оснивања 1850, године, предмет Наука хришћанска једно време је изучавана свих пет година школовања. (2) То говори да је васпитању питомаца будућих официра српске војске у светосавском и националном духу посвећивана изузетна пажња и да је оно било снажно изражено.

С друге стране, познавање хришћанске вере код регрута било веома слабо. То се види из решења, односно наређења Министра војног ђенерала Косте Протића из 1889. године. Овај проблем је био и раније присутан, али по свој прилици да се прослава 500-те годишњице Косовске битке није смела дочекати са таквим незнањем војника српске војске.

„Приметило се да регрути приликом доласка у војску врло мало познају основе наше православне вере. Како је пак знање верских прописа нужно за сваког човека, а нарочито војника, јер оно гаји карактере и очвршћава морал што је за војника неизбежно потребно, што треба обратити пажњу у нужној мери и за упознавање војника са хришћанском науком.“

Услед тога је уследило наређење у коме се веома јасно дају задаци и смернице за темељно увођење хришћанске науке у јединице. На крају стоји: „Дане предавања, трајање часова и све остале подробности удешаваће дотични команданти са месним свештеницима – предавачима. Где и ако буде згодније оваква се предавање могу држати и у друге месеце преко године, а не у оне које је напред одређено.“ (3)

О важности вере у војсци и официрском кору поред осталих писао је и Милош Васић. Из његове књиге „Висока војна дисциплина“, одабрани су делови који објашњавају суштину, неопходност и моћ вере нашем народу, војсци и официрском кору. Упућује се на разумевање вере посебно код старешина као сталних примера војницима. Подстиче се прихватање искустава нарочито из ратних времена и провођење војно-религиозних радњи са свештеницима на плану окрепљења морала и вере у себе, Бога и победу, све на пољу остварења националних идеја.

Како је официрски кор представљао срце, моћ, вође, васпитаче и учитеље војницима, то је он морао и по питању побожности бити на достојној висини, поготово што значај вере у рату тек долази до пуног изражаја. Чињеница да су на простору Косова и Старе Србије били наши најзначајнији манастири и задужбине српски царева и краљева, то се и тим поводом указивала потреба веће побожности.

O односу заклетве, вере и отаџбине
Поред полагања заклетви у српској војсци (где се директно и видео тај однос), он се објашњавао у говорима, беседама, књигама и чланцима. То потврђују и следећи изводи.

„…Слобода Отаџбине и њена заштита зависе од светиње наше заклетве – тако мора мислити сваки војник. Који војник не буде поштовао ту светињу, опасан је за народ, његове интересе и спокојство.“ (4)

„…Заклетва је позната из најстаријих давнина, и њом се служе скоро сви народи на свету, да потврде дела из прошлости или садашњости, а и да би осигурали судбину будућности. Ње има разних облика, спрам епохе, народности или лица које ју полаже, или према приликама када бива.“ (5)

„…Заклетва је свечано обећање дато у име Божије, а надахнуто најплеменитијим обећањима грађанина и војника, да ћемо своју дужност испунити ма каквих нас жртава то стало. И овде је религија основа заклетве. (6)

„…Отаџбина све своје наде полаже у светињу и сигурност наше заклетве и војничку храброст. Заклетва, коју полажемо пред Богом, то је завет, да ћемо одржати светињу части за срећу своје отаџбине.

Кад се заклињемо у име Божије, и залажемо своју савест, ми призивамо за сведоке и јемце, да ћемо одржати заклетву; ми залажемо своју част и своју веру да ћемо штитити сва добра наше Отаџбине и рода српског.“ (7)

O частољубљу у војсци
У раду са војницима и кроз рад војних свештеника утицало се на развијање частољубља. Тако је поред осталог, било снажно присутно схватање да казна мора пре свега да погоди осећање части, како би сваки сматрао да је срамотно да буде кажњен. Посебно се водило рачуна да се никако нису смеле примењивати нечасне казне, односно оне казне које убијају част и достојанство човека и војника, док се злостављање војника строго кажњавало.

Као докази о изванредној важности частољубља у војсци могу да послуже следеће изреке: „Ништа не вреди војска без частољубља.“ (Наполеон) „Без частољубља не може бити ни војсковођа, ни поштени генерал, ни официр, па чак и прост војник…. Само частољубље и послушност могу да истешу доброг и правог војника.“ (Суворов). Уз ове изреке истицано је и следеће: „…Частољубље слабо дејствује на мекушне, неосетљиве духове и незналице; њима треба што год материјалније да се узбуде. Али ово осећање, у односу са живописним, чувствителним, оштроумним карактером војника, могућно је да све учини у његовом жарком уображењу. Оно се заузима жарко за част, која ће се увек рађати у способним рукама, као најбоље средство да узбуди своју храброст, и да поведе победи.“ (8)

O свештенству у српској војсци
У српској војсци Краљевине Србије уведени су војни свештеници да на плану духовног рада подстичу и оплемењују оне елементе војничког духа који су неопходни војсци да победи. То су верност, дисциплина, другарство, частољубље, храброст, великодушност, пожртвовање и наравно побожност. На основу таквих циљева и беседе свештеника биле су усмерене потребама предстојећих борбених радњи, али увек у складу са наређењима команданта.

За војне свештенике бирали су се они свештеници који су имали јачи осећај за војску, њен живот и дух и задатке које има. Из ратне праксе наших војних свештеника, показало се да су били моћан подстицај војсци и помоћ својим официрима нарочито у припреми и извођењу борбених дејстава.

„Сваки војни свештеник зна, да се може одржати говор који одушевљава за борбу и улива наду у заштити Божију. Зато мора стајати на застави: „За веру, Краља и Отаџбину“.

Сви примери беседа и благослова наше војске од свештеника одишу истим светосавским и витешким духом. У том смислу је значајна беседа уз благослов Митрополита Димитрија коју је одржао у Саборној цркви на дан објаве рата Турској. Тада је поред осталог рекао:

„…Побожни Срби!… Па ипак је ево куцнуо напослетку, жељени час: увређена правда Божија јавља се као осветник потлачених паћеника… Наша војска и њихове заставе ево се јављају као извршиоци Божје правде… да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свог дома државног… Нас питају: што војску дижете, куда идете?… Не идемо туђинима него својој браћи!

Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запустио огњиште наше просвете и славе… И идемо славном Косову, да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића, и других храбрих витезова, који са њима изгинуше, да вечно живе… Идемо својој Патријаршији… Дечанима… Грачаници… Тамо идемо да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни…“ (9)

Наши војни свештеници показали су се достојни своје службе за време балканских и Првог светског рата. Балкански ратови су били њихово прво велико искушење и потврда напорног рада, пожртвовања и страдања. О томе су писани ратни извештаји и чланци. Иако је тада у Закону о устројству војске било регулисано питање да свештеници нису борци, ипак је било њих који су учествовали као добровољци и четници, а неки командовали и четама. За време Балканских ратова, у јединицама српске војске је било распоређено 94 свештеника. Већи део нераспоређених свештеника су се јавили властима за ангажовање у овим ратовима.

„…Тако на пример, многи свештеници радили су по војним станицама и болницама као комесари, благајници, или болнички свештеници, затим су скупљали прилоге за Црвени Крст или било чланови Одбора за помагање породица сиромашних, погинулих војних обвезника, укратко старали су се да се ратници што боље опреме, да се ратници што боље дочекују, да њихове породице док су они на бојном пољу ни у чему неоскудевају….Свештенство је у прошлим ратовима имало и својих жртава који су пали свесно и неуморно радећи за слободу своје браће и величину своје Отаџбине.

Ево имена српских свештеника којих треба потомство да се сећа. Војни прота Сава Кезић је умро у Београду изнурен војним тегобама. Војни свештеници који су пали као жртве колере на бојном пољу су: Михајло Јеврић – парох звездански (округ тимочки) умро у Велесу; Милош Терзић – парох ваљевски умро у Куманову; Богољуб Ковачевић – свештеник оровички (округ подрињски) умро у Скопљу, Љубомир Радивојевић – парох кушиљевски, умро у нишкој војној болници, Милутин Момировић – парох поповички, умро у Скопљу; Драгољуб Поповић – капелан мозговски, и свештеник Милета Стојановић, оба умрли од колере. На бојном пољу своје животе су оставили и свршени богослови богословије „Свети Сава“ Божидар Максимовић, Секула Васиљевић и Вукашин Бекшић.

Да напоменемо и оне свештеничке жртве који падоше пред сам рат, бранећи своју паству и српско име. То су свештеници Данило Поповић, Петар Бачанин и Филип Крсмановић. Свештеник Данило погинуо је у борби са арнаутима на Врелу 4. окт. 1912., а свештенике Петра и Филипа су Турци заклали у Новопазарском санџаку. Па и за нишког владику Доментијана се може рећи да је страдалник рата јер је обилазећи болнице и рањене, оболео од тифуса и од те болести умро.“ (10)

На крају, а у поводу прославе стогодишњице Кумановске битке и балканских ратова, с поштовањем сетимо си и њих. Наши војни свештеници показаше се на пољу своје племените мисије и службе, части и родољубља, пожртвовања и упорности, у најбољем светлу и достојном делу. Нека им је ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА.

Напомене:
На мој предлог игуману манастира Илиње код Шапца архимандриту Исаији, да би било прикладно да у општој националној прослави стогодишњице Кумановске битке и балканских ратова, у одговарајућој форми и духу наше вере (а у оквиру редовних трибина које се у манастиру проводе већ седам месеци), прикључимо тим прославама и уприличимо једну која би била посвећена том јубилеју.

Отац Исаија је тај предлог уз своје мишљење изнео владици Лаврентију. Тако је уз благослов владике договорена трибина уз сугестију да се њом обухвати улога војних свештеника у балканским ратовима и духовни аспект морала српске војске тога доба. Прихватио сам ову сугестију мада сам и такав садржај већ имао у виду.

Након јелеосвећења у трпезарији манастира је одржана трибина у суботу 20.октобра. По најави теме и учесника трибине од стране архимандрита Исаије, ја сам у виду уводне беседе обухватио већи део напред исписаног чланка.

Важно је истаћи да сам архимандриту Исаији дао податке за све страдале војне свештенике који су наведени у горњем тексту, те да им је у знак поштовања њиховог чина и дела учињен помен, односно парастос.

Раде Рајић

 

(Двери)

Ознаке: "за крст часни и слободу златну", борбе и страдања, војска, морал, отаџбина, родољубље, свештенство, црква