Остала је енигма где су завршили сандуци, а још веће питање је било шта је било скривено у четири сандука у која нису била отворена пред југословенским представницима

Прича о скривеном благу усташког поглавника Анте Павелића добила је статус мита, кроз разне приче, али недавно објављена документа у Вашингтону бацила су ново светло на оно што је Павелић када је наслућивао пропаст НДХ преко Немаца успео да пребаци у Аустрију.

Наиме реч је о документима три војне институције од чега су две америчке које су припадале команди Америчке армије у Аустрији и једне југословенске које су се после окончања Другог светског рата бавиле Павелићевим сандуцима, који нису никада враћени Југославији, напротив они су нестали, а посебну енигму крију четири сандука који никада нису било отворени .

Као кључна локација у документима спомиње се рудник Алтаусе код Салцбурга, који је постао познат јер су у њему нацистички лидери још од 1944 скривали опљачкано благо и вредне примерке светске уметности донесене из великог броја окупираних земаља, који су по налогу Хермана Геринга сакривени дубоко у бројним окнима овог рудника.

Међу документима спомиње се 18 сандука, прецзиније 14 сандука и четири кутије које су припадале Анти Павелићу, који је велику количину материјала пре слома пребацио у Аустрију.

Павелићева заоставштина је преузета од немачких војника који су чували ову “ Алпску тврђаву”. У извештају од 1. маја 1946 наводи да се ради о 14 кутија и четири сандука, који су означени као имовина поглавника Хрватске Павелића из Загреба.

Свих 18 сандука прегледали су представници Југословенске војне мисије за ратну репарацију: капетан Милеуснић и поручник Тунгуз,

“Установљено је да 18 сандука садржи оно што се сматра делом кућне имовине породице Павелић, укључујући сребро, постељину,фонографске плоче,албуме, велики порцулански сервис за јело за који се предпоставља да га је Павелић лично добио од министра спољних послова Трећег рајха Рибентропа.

Сви нови предмети су обележени шаховницом и немају посебну уметничку вредност, пише пуковник Мек Ки и препоручује да се заплењене ствари предају властима ДФРЈ и да се што пре транспортују за Загреб јер се ради о небитним стварима те да би састављање листе инвентара био губитак времена..

С друге стране шеф Војне Мисије у Аустрији пуковник Водопивец у свом писму одговара на Мек Кијов документ детаљнијим пописом имовине која је била спакована у сандуцима.Пуковник Водопивец подсећа да је “18 сандука с приватним власништвом издајника и ратног злочинца Анте Павелића” спремљено у руднику соли Алтаусе, и да је “наш официр за везу у Линзу” посетио рудник и извршио инспекцију тих сандука уз допуштење америчких војних власти, и то у друштву поручника Миллера из Америчке војске.

Водопивец наводи да је било прегледано само 14 Павелићевих сандука, те су четири, према томе, остала неотворена.

“ Сви су они велики 1 метар пута 1 метар пута 1,5 метара (1x1x1,5). Међу садржајем отворених сандука пронађени су следећи предмети: теписи мањих величина; лепе порцуланске посуде; сребрне кашике, ножеви, виљушке, свећњаци, посуђе итд; фино стакло (кристал?), албуми с фотографијама и поштанским маркама; грамофонске плоче; столњаци; 4 нешто мања сандука, која су закључана, нису била отварана”, наводи Водпивец у свом писмуУ име југославенске владе пуковник из Војне мисије захевао је да ова имовина, “као приватно власништво Анте Павелића, највећег ратног злочинца наше земље”, буде враћено у Титову Југославију, али они никада нису били враћени Југославији.

Остала је енигма где су завршили отворени и скривени сандуци, а још веће питање је било шта је скривено у та четири сандука која нису била отворена пред југословенским представницимаМек Ки је у свом писму навео да се забрани контакт војске са члановима било које стране ( војне мисије) у вези са реституцијом осим дозволе канцеларије на чијем је он челу.

Мистерија и даље траје посебно око тога где су могли бити пребачени и подељени Павелићеви сандуци после Салцбурга.

(Курир)

Ознаке: Анте Павелић, аустријски рудник, сандуци, усташа