Прочитај ми чланак
Са својих девет милиона квадратних километара површине, Сахара је данас највећа топла пустиња на планети. Међутим, током више од 10.000 година, захваљујући климатском загревању које је донело обилне монсуне – била је огромна тропска савана. Пресечена, ту и тамо, језерима, била је препуна разних животиња: слонова, газела, лавова… Међутим, пре око 6000 година, једна нова климатска промена довела је до великог смањења падавина, кише.
13. октобра 2000. године мала група палеонтолога искочила је из три похабана Ландровера, напунила флаше са водом и раштркала се по жућкастом песку пустиње Тенере у северном Нигеру.
Тенере, на јужном боку Сахаре, лако може да се сврста у најпустошније пределе на Земљи. Туарези, номади су турбанима који вековима владају овим јаловим краљевством, сматрају да је она „пустиња у пустињи“ – океан песка и камења величине Калифорније, где једна масивна дина може да се протеже до сто педесет километара, а комбинација јаре од 50 степени по Целзијусу и неумољивог ветра може да исиса воду из људског тела без мање од једног дана.
Сурови услови, комбиновани с повременим сукобима између Туарега и нигерске владе, учинили су да овај регион највећим делом остане неистражен.
Серено, гостујући истраживач Националне Географије и један од најплоднијих ловаца на фосиле диносауруса на свету, водио је своју прву експедицију у пустињи Тенере, после преговора са обе стране, вођом побуњеника Туарега и нигерским министром одбране, који су му одобрили безбедан пролаз ради истраживања слојева богатих фосилима.
Тај почетни поход су пратили остали и сваки пут би се његов тим појављивао са остацима егзотичних врста, укључујући нигеросауруса, биљождера са 500 зуба, и саркосауруса, истребљеног крокодила величине градског аутобуса. Експедиција 2000. године је, међутим, била најамбициознија – три месеца претраживања 500 километара дугог лука Терена који се завршава близу Агедеза, средњовековног караванског града на западној ивици пустиње. Чланови његовог тима су већ били ископали око 20 тона костију диносауруса и других праисторијских животиња.
Али шест недеља тешког рада у овом суровом окружењу их је изнурило. Већина је добила благи облик дизентерије, неки су изгубили у тежини толико да су морали да притежу каишеве док су се вукли по меком песку, а свима су живци били на ивици после сусрета са наоружаним разбојницима.
Фотограф који је пратио тим, сам је кренуо ка три мале дине. Попео се на врх првог обронка и запрепашћено разрогачио очи. Дине су биле посуте костима.
„Пронашао сам неке кости“, рекао је, „Али оне нису од диносауруса. Оне су људске.“
У само неколико тренутака пребројали су на десетине људских костура. Делови људских лобања избијали су кроз песак као преврнуте порцеланске вазе; величине кости су садржале скоро све зубе; мајушна рука, можда дечја, појавила се као да је испливала кроз песак са свим очуваним костима прстију.
Разбацано међу људским костима лежало је обиље глинених крхотина, перли и камених алатки – лепо обликованих врхова стрела и секира, и истрошених брусева. Такође је било на стотине животињских костију. Поред антилопа и жирафа препознали су остатке створења која су била прилагођена животу у води као што су крокодили и нилски коњи, корњаче, рибе и шкољке.
„Где год да сте се окренули било је костију које су припадале животињама које не живе у пустињи“, рекао је Сорено. „Схватио сам да се налазимо у Зеленој Сахари.“
У последњих 70.000 година Сахара је углавном личила на пустињу каква је данас. Међутим, пре око 12.000 година, колебања између Земљине осе и други атмосферски фактори проузроковали су да се афрички сезонски монсуни полако помере ка северу, доносећи нове кише подручју великом скоро као Сједињене Државе. Бујни сливови ширили су се преко Сахаре, од Египта до Мауританије, привлачећи животињски свет и, коначно, људе.
Археолози су каталогизовали камено оруђе које су користили ови давни становници, као и шаре које су исписивали на посуђу. Такође су открили на хиљаде гравира у камену, које су приказивале јата нојева, крда жирафа и слонова. Неки од цртежа наговештавају да су људи из Зелене Сахаре временом научили да припитоме животиње. Ипак они ће остати прекривени велом тајне.
Да ли су овде дошли са медитеранске обале, из централноафричке џунгле или долине Нила?Да ли су били номади или су ратовали, или и једно и друго? Кад су монсуни почели да се повлаче, како су се носили са земљиштем које се сушило? Једини део приче који је изгледа јасан је то да се око пре 3500 хиљаде година пустиња вратила. Људи су нестали.
У 2003. години у Нигеру пронађена су најмање још 173 гроба. Археолози су, 2006. године попеши се на прву од три дине, препознали животињске кости скоро на сваком кораку – кичмени пршљен жирафе…скелет нилског коња…кост газеле.
Са врха су угледали сабласну сцену. Око њих је лежали на десетине људских скелета у различитим степенима очуваности. Пронашли су фрагментне комаде украшене тачкастим орнаментом, који су били крхотне керамике, а деловали су на први поглед као сићушни комади сивог шљунка. Орнаменти су припадали народу који је међу научницима били познати као Тенеријанци, номадска сточарска култура која је живела у време последње ере Зелене Сахаре, од пре 6500 до пре 4500 година.
Друга, пак, крхотина није била украшена тачкицама, већ таласастим линијама што је указивало на Кифијанце. Живот Кифијанаца се базирао на риболову . Они су живели током најстаријег кишног периода, пре 10.000 до 8000 година. Невероватно је да, људи који су направили ове две посуде, живели у размаку већем од хиљаду година. Наредне три недеље, у Туарегу су пронашли још осам гробова и сакупили доста артефаката из обе културе. У исушеном речном кориту у близини дина пронашли су на десетине удица и харпуна изрезбарених од животињске кости. Очигледно да кифијански риболовци нису ловили само ситнеж. Раштркани поред дина лежали су остаци нилског смуђа, рибље немани која може да буде тешка и до 135 килограма, као и кости крокодила и нилског коња.
Тенеријанци су правили већину нађених камених алатки. Скоро три четвртине су биле окресане од зеленог камена вулканског порекла који је имао стакласти одсјај, а када би се преломио имао би ивице оштре као жилет. Обиље зелених опиљака на динама указивало је на то да су Тенеријанци проводили много времена у Гоберу, (предео који се истражује у Туарегу), правећи и обликујући своја оруђа. Чак је могуће и то да су неко време проводили на месту где су ископавали зелени камен. Такве велике стене су виђене на планинама Ајир, око сто педесет километара северозападно од Туарега.
Између гробова који су ископани била је екстремна разлика. Неки су изгледали једва као хрпица костију, као да је тело било увезано или увијено у корпу или кожну врећу која се одавно распала. Ови гробови са чврсто умотаним скелетима су прикривали чињеницу да су неки од тих људи били изненађујуће крупни – високи два метра, са јаким костима које су наговештавале да су били добро развијени.
Насупрот томе, други скелети су припадали много нижим људима који су били високи око 1,4 метра. Они су сахрањивани тако што су били окренути на страну у опуштеном положају, као да су заспали и потонули у смрт. У неким гробовима су се налазиле перле, врхови стрела или животињске кости. Али с обзиром на то да у гробницама нису пронађени делови грнчарије, није било јасно који од њих су били Кифијанци, а који Тенеријанци. Докле год старост костију не буде утврђена, археолозине могу на лицу места са сигурношћу да знају.
Али шта је натерало Тенеријанце да покопавају своје мртве баш на истом месту на ком су Кифијанци сахрањивали своје хиљадама година раније? Можда су Тенеријанциоткрили кифијанске гробове и прихватили ово место као свето, следила су нагађања. Могуће је и да су мислили да ове кости припадају њиховим прецима… Трагање за одговорима није могло дуго да чека.
Гоберо је садржао негде око 200 гробова, а за ископавање је потребно неколико сезона на терену. Међутим, стални пустињски ветар је поткопавао годинама овај локалитет, расејавши кости низ падине дина. А још већа брига, за археологе, били су пљачкаши. Званичници у Нигеру су утврдили да има скоро сто налазишта из каменог доба у Тенереу и известили су да су сва већ била опљачкана пре него што су могла да буду откопана.
Док путују у караванима на камилама, Туарези често проналазе археолошка налазишта и краду артефакте да би их продавали дилерима у Агадезу, који их даље нелегално продаје туристима. Иако је нигерска влада законом забранила продају антиквитета, само су Гоберо и још један локалитет остали недирнути.
По повратку кући, археолози су пажњиво издвојили по један зуб из четири лобање. Са радиоактивним угљеником Ц14 утврдили су да су гробови са чврсто умотаним скелетима настали у периоду пре око 9000 година, усред кифијанске ере. Мањи, „спавајући“ скелети стари су око 6000 година , баш из тенеријанског периода. Сада су бар знали ко је ко.
У јесен 2006. године вратили су се у Гоберо. Надали су се да ће ископати још 80 гробова и почели су са копањем.Како су скелети почели да се појављујуиз дина, тако је сваки представљао нову загонетку, поготово тенеријански – мушки скелет покопан с прстом у устима; други покопан унутар оквира од дислоцираних људских костију.
Међу најчуднијима је био одрасли мушкарац покопан са кљовом дивље свиње и ножним зглобом крокодила, а глава му је била положенба на глинену посуду. Делови скелета су изгледали као да су спаљени, нагоивештавајући да је сложени ритуал пратио његову сахрану. Сам чин сахрањивања садржи поруку, онај ко полаже остатке свог народа у земљу, полаже право на њу.
За разлику од тенеријанских гробова, хрпе кифијанских костију су се појављивале са мало артефаката који би осветлили њихову културу. Али саме кости и зуби могу много да кажу о свакодневном животу несталог народа. Њихов изглед може да открије човеков пол, године и опште здравље, а садрже и хемијске трагове који, анализирани у лабораторији, могу да открију коју врсту хране је јео, као и локацију водених извора са којих је пио.
Чак и на самом налазишту срхеолози су могли да отпочну са повезивањем неких чињеница. Судећи по костима, Кифијанци су очигледно били мирољубиви, вредни љу. Недостатак повреда на главама и подлактицама сугерише да се ови људи нису много бореили, а ипак су били снажни.На то указује и дугачак мишићни гребен уз бутну кост. Човек чија је та кост имао је огромне ножне мишиће, што значи да је имао много протеина и вредно радио. И једно и друго је у складу са рибарским начином живота.
За разлику од Кифијанаца, бутна кост тенеријанског човека је другачија. Мишићни гребен је био једва приметан. Овај човек је имао много мање напоран живот, какав се може очекивати код пастира. Процена да су Тенеријанци били пастири уклапа се у преовлажујуће мишљењео животу у Сахари пре 6000 година, када су сувљи услови били погодни за гајење стоке него за лов.
Али како су били сточари, где је била стока? Међу стотинама животињских костију које су пронађене, ниједна није припадала кози или овци, а само три су припадале крави. Али није необично за сточарску културу да не коље стоку на гробљу. Чак и модерни пастири, као што су нигерски Водаби, невољни су да закољу животињу из крда. Можда су Тенеријанци у Гоберу били само група у пролазу, која није у потпуности прихватили узгој стоке и још увек се ослањала на лов и риболов. Нагађали су научници.
Сумрак Зелене Сахаре пре око 4500 година можда је било савршено време за лов. Како су водени извори пресушивали широм овог подручја, животиње су биле привучене у малим мочварама подручја, што их је чинило лаким пленом. Четири гомиле одпадака пронађене у динама, које датирају из тог периода, укључују стотине животињских остатака, као и рибље кости и шкољке – а који нису уобичајена исхрана сточара. Клима Зелене Сахаре се нагло мењала, али баш пре него што је језеро пресушило, људи у Гоберу су могли да помисле да живе у златном периоду.
А онда су нестали, остављајући само кости и неколико артефаката као доказе. Последњег дана истраживања у Гоберу, археолози су ископали посебно узбудљиву хумку која је садржала три сјкелета. Пошто је песак пажљиво уклоњен четкицама, јасно се указала омалена Тенеријанка која је лежала окренута на страну. Окренута лицем према њој, лежала су два дечија скелета. Њихови кутњаци су указивали на то да су имали пет и осам година када су умрли. Оба детета су пружали танане ручице према женуи. Њене нежне кости руке су се такође пружале ка њима. Међу скелетима је лежала гомилица неповвезаних костију шаке, као да су покојници положени на тај начин да се држе за руке.
Скелети нису показивали јасне знаке повреда, иако су поред скелета пронађена четири врха стрела, могуће као део погребног ритуала. Али ако њихова смрт није била насилна, како су све троје умрли у исто време? Ако је реч о некој болести или пошасти, ко је могао да остане да сахрани тела на тако посебан начин? Можда су се подавили у језеру? Научници су истраживали скелете да би открили доказе о здрављу и исхрани становника Зелене Сахаре. Покушали су да издвоје ДНК из зуба, што би могло да открије генетско порекло Кифијанаца и Тенеријанаца – и можда их повеже са данашњим потомцима
Остало је неископаних још око сто гробова. Али пошто оштри ветрови пустиње Тенере настављају да нагризају дине, време истиче. Сваки археолошки локалитет има свој животни век. Започиње када људи почну да користе то место, наставља се престанком употребе, онда га преузима природа и, коначно, нестаје. Гоберо је на крају свог живота.
У фебруару 2007., док је археолошки тим правио планове да се поново врати у Нигер, опет су избили нереди између неких нигерских група Туарега и владе. Влада је прогласила ванредно стање у региону, забранивши странцима да путују у пустињу Тенере. Тим је био приморан да откаже ископавања за 2007. и 2008. годину.
У међувремену, ветар шиба кроз Гоберо, а пустиња наставља да троши последње остатке Зелене Сахаре.
(Србин Инфо, Национална Географија)
