Pročitaj mi članak
Лик веселог деде у црвеном костиму крајем сваке године уђе у наше домове на најразличтије начине. Међутим, мало њих зна како је заправо настао Деда Мраз а нарочито ко је био његов предак.
Први записи о Светом Николи, епископу и доброчинитељу пореклом из Мале Азије, потичу из четвртог века нове ере. Познат по несебичној помоћи и хуманости, Свети Никола био је свештено лице из којег су проистекле бројне легенде и приче о данашњем Деда Мразу.
Посебно је био наклоњен деци, а забележено је да је помогао трима девојчицама како би их заштитио од проституције. Легенда каже да је три вечери заредом пролазио поред њихове куће и кроз прозор убацивао врећице са новцем, не би ли им поклонио довољно новца како би преживеле без проституисања.
Његове мошти данас се налазе у Барију у Италији и годишње га обиђу хиљаде посетилаца из целог света. На приложеној фотографији види се руска икона из 1924. године на којој је Никола приказан као светац. За разлику од западног света који је добрим делом прихватио Деда Мраза, изграђеног управо на причи о Светом Николи, источни део Европе, махом православно становништво, прославља га као једног од највећих светаца.
У Српској православној цркви Свети Никола слави се 19. децембра и за њега се сматра да је заштитник путника и морепловаца, деце и студената. Управо је Никољдан уз Аранђеловдан и Ђурђевдан, једна од најчешћих крсних слава код нас.
Уколико се померимо неколико меридијана западно и неколико векова унапред, до Велике Британије и 1686. године, овог племенитог добротвора пронаћићемо у лику „Божић Бате“ (Фатхер Цхристмас) који је током седамнаестог века постао део британског фолклора, повезан са традицијом даривања и празничног радовања.
Корен англосаксонског термина којим је означен Деда Мраз (Санта Цлаус) могао би се наћи и у традицији холандских досељеника који су населили пределе Северне Америке, доносећи са собом кованицу „Синтеркласс“.
Чак је и некадашњи Нови Амстердам, данашњи Њујорк, 1804. године за свог свеца заштитника изабрао баш Светог Николу. Управо се у том периоду Свети Никола „преобразио“ у Деда Мраза, а као један од „криваца“ помиње се Александар Андерсон. Управо је он био замољен да наслика Светог Николу за прву вечеру одржану у част тог свеца у Њујорку 1810. године.
Од тада је дуга бела брада и ореол око главе постао заштитни знак свеца. Крзнени огртач добио је у другој половини деветнаестог века када је његов лик почео да се појављује у песмама, а сада већ традиционална црвена боја, заменила је првобитну жуту 1868. године када су Деда Мразу додате кочије и ирваси.
Почетком двадесетог века Деда Мраз је постао стални „посетилац“ књига, часописа и бројних реклама, полако попримајући изглед који данас познајемо. Пресудну улогу у томе одиграла је компанија „Цоца Цола“ која је током двадесетих и тридесетих година прошлог века осмислила празничне рекламне кампање чији је главни јунак био деда румених образа и дуге беле браде у црвеном огртачу – Деда Мраз.
Временом је Деда Мраз на рекламама почео да пије кока-колу а коју годину касније уз помоћ уметника Хадона Сендблома добио је џакове пуне играчака и радосна дечја лица којима иде у сусрет. Његов лик убрзо је прихватила целокупна историја забаве па данас скоро и да нема детета које не зна ко је брадати чича у црвеном капуту.
(Дејл мејл)
