„Оно што је Мирослављево јеванђеље у култури, то је Гарашаниново Начертаније у политици Срба.“

О ЖИВОТУ ИЛИЈЕ ГАРАШАНИНА

Српски народ и Србија имала је у деветнаестом и двадесетом веку три велика државника а то су: Илија Гарашанин, Никола Пашић и Јован Ристић. Илија  Гарашанин је био један од наших највећих српских државника, један од припадника уставобранитеља, председник Владе и творац нашег првог и најзначајнијег политичког програма Начертанија.

Рођен је  1812.године  у селу Гараши, у Крагујевачкој нахији. С обзиром да је рођен  у имућнијој породици где му је отац био богати трговац и учесник у оба српска устанка, Гарашанин је био подучаван од приватних учитеља. Са двадесет и једну годину оженио се са Софијом – Соком , ћерком београдског трговца и са њом добио два сина – Светозара и Милутина. Убрзо, захваљујући очевој молби упућеној кнезу Милошу Обреновићу, Гарашанин ступа на функцију цариника у Вишњици, а потом и у Београду добија исту функцију. Добивши чин пуковника постаје први заповедник српске регулаторне војске а од 1843. обавља функцију министра унурашњих послова.

Након што је дуго био министар полиције,у време друге владе кнеза Михаила Обреновића постављен је та попечитеља иностраних дела.Гарашанин је био изузетан државник и администратор уставобранитељског режима и он је засигурно најзаслужнији за утврђивање уставобранитељског режима.Творац је полиције и бирократског начина управе. Његови широки погледи по питању спољне политике Србије су се најбоље испољили у његовом политичком програму Начертаније где је заговарао стварање српске државе па потом и јужнословенске државе под предводништвом Србије.

У унутрашњој политици је био конзервативан,сматрао је да се политика не може водити од данас до сутра већ мора себи поставити дугорочне циљеве,док је у спољној политици сматрао да само једна велика и стабилна југословенска држава може постићи самосталност и избећи зависност како од Аустрије тако и од Русије. Јеврем Грујић је за Гарашанина говорио да је за њега више пута помислио да га је Бог створио за поглавара српске државе.Пред крај свог живота се повукао из политичког живота и време проводио на свом имању у Гроцкој. Иза себе је оставио огромну и значајну политичку преписку.Његово свакако најзначајније дело и највећи допринос српској политичкој мисли јесте дело Начертаније које је написано 1844.године за потребе кнеза Александра Карађорђевића и српске Владе и чини окосницу развоја српске државне идеје.

НАЧЕРТАНИЈЕ КАО ТЕМЕЉ СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ МИСЛИ

Најзначајнији  Гарашанинов политички спис остао је непознат европским политичарима све до осамдесетих година 19.века, а Србији до 1888 када је Милан Милићевић кратким текстом у Поменику упознао српску јавност са постојањем Начертанија,а сам садржај је објављен тек 1906.године.

Овај програм није сачуван у оригиналу,остала су само два преписа и оба се чувају у Народној библиотеци Србије. Такође,постојао је и трећи,сачињен руком Миленка Вукићевића  који је Начертаније објавио у Делу под називом „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу“ Оригинал Начертанија је био код кнеза Александра Карађорђевића и чувао се у његовој архиви док се после 1906. њему губи сваки траг. Ниједан документ нити спис није пробудио велику пажњу као Начертаније Илије Гарашанина. Око овог документа су се водиле а и данас воде велике расправе. Историчар и учесник Сарајевског атентата, Васо Чубриловић, давно је написао да су Гарашинова запажања била тако оштра,закључци тако дубоки и свестрани,да их се српска политика држала све до 1918.године.У самом проучавању и анализи Начертанија највише је допринео наш историчар Драгослав Страњаковић.

Илија Гарашанин је написао Јовану Мариновићу да ће га судбина српских крајева интересовати докле год је жив.Ове речи указују колико је Гарашанин непрестано бдео над будућношћу српског народа и уједињења у једну државу. Најбоље сведочанство његове замисли о тој држави дао нам је у Начертанију.

Гарашанин је Начертаније написао у тридесет и трећој години живота док је обављао функцију попечитеља унутрашњих послова. Битно је напоменути да до појаве  Начертанија није постојао никакав документ или спис који је у себи имао детаљан програм српске националне политике.До Начертанија је дошло када су се након неуспелог устанка у Пољској (1830-1831) његови учесници појавили у Србији. Тадашња пољска емиграција није могла да успостави добре односе са кнезом Михаилом због подршке које је уживао од Русије па им је преостало да се повежу са уставобранитељима који су са Русијом имали затегнуте односе. Екмечић је одлично запазио да корен и зачетак писања Начертанија треба тражити код Дејвида Уркварта,секретара енглеске амбасаде у Цариграду.Он је три пута боравио у Србији и увидео је распцеп између српско-руских односа.

Његов часопис „Портфилио“ је био достављен и Адаму Чарториском. Адам Чарториски је био председник пољске Владе. Управо из ове сарадње је проситекло интересовање пољске емиграције за Србију.Урквартови извештаји и часопис су знатно утицали на појаву Савета Адама Чарториског..Такође, велики утицај на само стварање Начертанија имао је Фрања Зах ,Чех, који је поседовао француски пасош и коме је Србија постала друга домовина. Он је слао Илији Гарашанину чланке за „Портфилио“.Дејвид Уркварт који је био упознат са стањем у Србији  извршио је утицај на Адама Чарториског да напише Савете , док је Фрања Зах утицао на стварање Начертанија. Фрања Зах је често посећивао Гарашанина и предлагао му решења за одређена српска питања.Такође му је указивао на опасност која прети Србији од стране Аустрије и управо због тога је Гарашанин тражио од Фрање Заха да му састави мишљења и предлоге за будућу српску политику што је и  Зах изложио у свом Плану за словенску политику Србије или Цонсеилс сур ла цондуит а суивре пар ла Сербие чије се дело ослањало на Савете Адама Чарториског.Начертаније као први српски национални програм је наилазило на различите оцене.

Као „југословенски“ програм виђен је од стране : Ђурђе Јеленића, Драгослава Страњаковића,Војислава Ј.Вучковића, а окарактерисан је као „великосрпски“ од стране Петра Шимунића,Васе Чубриловића,Пола Хена и итд.Многи страни политичари и историчари су сматрали да је Начертаније било извориште рата на југословнеским просторима,повод српској експанзији и хегемонији и етничком чишћењу.
натаса редзиц

Битно је истаћи да се о Начертанију говорило између два рата да је југословенски програм, док је после Другог светског рата окарактерисан као великосрпски и освајачки програм.Већином је анализа историчара  овог политичког програма зависила је од политичке ситуације што је било погрешно и погубно за разумевање овог дубокоумног дела. Илија Гарашанин је био заокупљен мислима и плановима за будућност Србије и пошао је од тога да Србија мора имати „план за своју будућност“.Сматрао да је да Србија мора да постави одређени правац за своју будућност. Он није оставио одређено време када би требало тај план да се оствари и зато нам је неодређено доба када ће се створити таква српска држава.Гарашанин је писао у Начертанију  да Србија треба да стане у ред европских држава и да је то једино могуће са добрим планом за њену будућност.

Он је био свестан чињенице да је Србија територијално мала држава и да зависи од Турске и зато, такав територијални положај је требао да усмери Србију да „приљуби“  српске народе  који је окружују. Гарашанин је примат стављао на уједињење српског народа у једну, целовиту српску државу јер уколико до уједињења не дође , Србија ће постати слаба и подложна пропадању.Оно што је битно у првом делу Начертанија ( Политика Србије) јесте предвиђање о распаду Турског царства и обнови српске државе. Гарашанин сматра да је распад Турске империје неминован и да ће се десити на два начина. Један од начина јесте подела између Великих сила – Аустрије и Русије што не би одговарало ни Француској ни Енглеској или би се Турска империја распала оснивањем хришћанских држава која је као алтернатива више одговарала Француској и Енглеској јер би на тај начин сузбили територијално проширење Русије и Аустрије.

Гарашанин са убеђењем говори да Аустрија и Русија знају да Турска неће имати дугу будућности и да је њено пропадање неизбежно. Обе ће се утркивати да ову прилику на најбољи могући начин искористе како би се територијално прошириле. Бојазан од стварања једне велике јужнословенске државе имају и Русија и Аустрија.Аустрија, по Гарашаниновом мишљењу је непрестани непријатељ српске државе и да је слога Србије са Аустријом немогућа..Што се тиче дела о оснивању или обнови српске државе, Гарашанин сматра да би Кнежевина Србија требало да се уједини са Босном,Херцеговином,Црном Гором,Старом Србијом,односно да се уједини на простору где је живео српски народ. Оно што је веома битно у самом Начертанију јесте Гарашиноново позивање на историјско право чиме је потврдио легитимност и веродостојност својих извора.Он сматра да таква српска уједињена држава има свој основ и темељ у српском царству у 14.веку, у Душановом царству и у славној српској прошлости. Гарашанин поставља један историјски континуитет где позивањем на историјско право , српска држава се може појавити пред Европом као наследник онога што су некада наши владари имали а које је Турско царство тренутно уништило. Чиме и како ће српска Кнежевина Србија сравнити једно царство и на његовом делу подручја подићи друго?

Гарашанин сматра да Србија мора од турске државе „камен по камен отцепљује“ односно отцепљивати део по део територије и на старом темељу саградити опет велику нову српску државу. Други део Начертанија посвећен јеагентима српске владе којима би био задатак да обилазе и преиспитају стање разних провинција које окружују Србију а са којима би се Србија ујединила. Владини агенти као задатак имају да преиспитују тајне и жеље народа,ратни дух, њихову наоружаност,шта се у којој провинцији о Србији мисли,очекује, од ње жели и да ли је се боји.Њен задатак би био искључиво пропагандни. У односу према Бугарској, Гарашанин истиче да је неопходно да Србија Бугарима отвори школе.Како је  бугарско свештенство највише и најчешће  грчко а не бугарско, требало би да млади Бугари богословију похађају у Србији,а када је заврше да се врате у своју матичну земљу,затим да се у Србији штампају бугарске молитвене и црквене књиге и бугарска дела и последње да треба пробудити,развијати и неговати пријатељство између Срба и Бугара.Јасно  је да је Гарашанин желео да води мирољубиву и пријатељску политику са Бугарском. Савез Русије и Србије био би најприроднији и најкориснији само ако би Русија дала Србији предност у односу на Аустрију и била искрена према њој.

Међутим, Русија се никада није и неће понизити пред Србијом док Србија треба покорно да слуша Русију.У односу Србије према Босни, Херцеговини, Црног Гори и Северној Албанији, Гарашанин каже да источно православни и римокатолички народ морају и требају да се међусобно разумеју и слажу где Гарашанин испољаваа веома битну карактеристику – верску толеранцију односно слободу вероисповести,потпуну једнакост православних и католика као и мухамеданаца који би ушли у састав Србије. Њихово уједињење треба се остварити под српским вођством и наследном династијом Карађорђевић.У односу према Срему,Банату и Бачкој предлаже упознавање са важнијим људима у овим провинцијама и зближавање са њима.

Док у последњем делу о савезу са чешким Словенима, Гарашанин испољава црту опрезности. Он сматра да за почетак  треба се  упознавати са Словенима Чешке,Моравије и Словачке и то на предострожан и мудар начин како не би Аустрији запало за очи. Оно што је битно јесте да је Гарашанин акценат стављао првенствено на уједињење  са Србима у Турској као први чин, затим са Србима из Јужне Угарске где би имала потпуно српско обележје. Уједињењем са Славонијом,Хрватском и Далмацијом, она би изгубила српско обележје а добила јужнословенско док са Бугарском би добила потпуно јужнословенско обележје.

Битно је одговорити на питање : „ Да ли је Гарашанинов програм великосрпски?  Јасно је да Гарашанин жели српску државу али у његовој држави би учествовали и други народи. Њему је најбитније уједињење Срба из Турске и Јужне Угарске док, уједињење са Хрватима и Бугарима би било пожељно..Гарашанин је био добар визионар, Турско царство јесте пропало али је показивало извесну отпорну снагу и није у потпуности сломљено и уништено како је Гарашанин навео.

Што се тиче Аустрије, био је у праву да је она велики непријатељ Срба и да не може постојати савез и заједнички мир што је и време показало.У неким литературама је погрешно представљано да је Гарашанин  у спољној политици био опредељен ка Француској и Енглеској што је нетачно. Био је изузетно опрезан према свим Великим силама и није се ни за једну определио.Гарашанин је био добар дипломата који је био свестан да Француској и Енглеској не годи и не иде у прилог да се територијално увећају Аустрија и Русија  распадом Турског царства  зато је знао да код њих може пронаћи подршку за изградњу будуће државе.Гарашанин врло далековидо указује да би неуспех међу Србијом и осталим суседима водио ка распарчавању Србије на провинцијална мала кнежевства које би се другим земљама предале.Оно што је послужило критикама Гарашаниновог дела јесте изостављање односа Србије са Хрватском која је била у Плану Фрање Заха.

УЧЕШЋЕ ХРВАТА У ПРИПРЕМИ НАЧЕРТАНИЈА

У време када се припремало Гарашаниново Начертаније, у Хрватској се појавио књижевно – политички покрет познат под именом илиризам. Првенствени циљ овог покрета јесте развијање духовног јединства међу словенским народима који су били под влашћу Турске и Аустрије. Убрзо је постигао успех међу Хрватима а и међу словенским народима који су били под угарском влашћу. Како је покрет напредовао он се образовао у политичку странку чији је узрок настанка био отпор мађаризацији. По замисли његовог оснивача, Људевита Гаја, покрет је добио име по имену старог балканског народа Илира и требао је да створи јединствену илирску књижевност. Док је у Хрватској овај покрет доживео велики успех и подршку, у Србији је он наилазио на отпор.

И знамените српске личности тога доба су се изјаснили против илирског покрета попут Вука Караџића и Јована Хаџића – Светића. Илиризам је убрзо постао узрок хрватске и српске нетрпељивости па су ови проблеми дошли и до Адама Чарториског.У том периоду долази  и нови агент пољске емиграције, Фрања Зах. Он је био пореклом Моравац, учесник Пољаког устанка. Са Гарашанином је имао добре односе. Од самог почетка су водили честе разговоре. Претресали су проблеме Словена у Турској и Аустрији. Гарашанин је убрзо  задобио поверење у Фрању Заха и затражио му да састави један план о будућој националној акцији међу Словенима што је и Зах урадио.Свој План Зах је радио скоро месец дана и одужио га је јер је морао да се договори са Стјепаном Царем о посебном поглављу о Хрватима и илиризму Стјепан Цар је био пријатељ Људевите Гај и уживао је његово поверење. Свестан да се илисрски покрет налази у тешком стању, Гај га је послао у Београд са циљем да задобије подршку српске владе за илирски покрет. Несумњиво да је Стјепан Цар имао велики утицај на Заха у поглављу Плана односи Србије према Хрватској. Зах је преписао политички програм илирске странке у свом Плану. За кратко време после Плана, Гарашанин је написао Начертаније.

Гарашанин није написао поглавље о односу Србије према Хрватској  Поставља се питање: „ Зашто је Гарашанин изоставио део о односу Србије према Хрватској? Могућа су два разлога. Један од разлога је да Гарашанин није хтео уједињење Србије са Хрватском из одређених разлога. Други могући разлог јесте да се плашио да рад у том правцу не доведе Србију у сукоб са Аустријом пре него што постигне свој циљ у Турској, односно, уједињење са Србима из Турске. Свакако, учешће Хрвата у припреми Начертанија и сам утицај није постојао иако је био планиран од стране Људевита Гаја преко Заха,односно посредним путем ,а као доказ јесте то што је Гарашанин изоставио део о Хрватима.

ЗАКЉУЧАК

Можемо засигутно закључити да Гарашанинов план, односно Начертаније није спроведено у дело. Правац уједињењења   на који је упућивао Гарашанин у Начертанију није реализован. Историјске околности су упућивале срспки народ и јужнословенске народе на други правац. Иако план није успео његова идејна вредност је велика. Гарашанин је овим делом ударио темељ српској државној мисли и дао нам први политички програм.Начертаније није конзервативно дело иако има конзервативне црте као што су легитимизам и историјско право пак, није ни револуционарно. Начертаније је вредан а пре свега, напредан српски програм спољне политике чији је основни циљ био стварање српске државе а потом и јужнословенске. Гаршаниново дело је први писани програм Кнежевине Србије а сама свест Илије Гарашанина да је овакав програм био преко потребан Србији и српском народу и Јужним Словенима  доказује да је он био и остаће један од наших највећих државника 19.века

ЛИТЕРАТУРА

Љушић, Радош, Књига о Начертанију,Београд 2004.Београд, Белетра, Вучковић, Војислав, Југословенска ревија за међународно право И-3,1957,44-58

Наташа Реџић – студент политикологије

(Српски културни клуб)

Ознаке: Илија Гарашанин, Начертаније, српски национални програм