Прочитај ми чланак
(Двери)
Често смо у прилици да чујемо од одраслих како говоре својој деци да морају завршити факултет, да ће тада, како оно кажу, бити своји људи и да ће се једноставно материјално лакше обезбедити.
Ипак, да бити студент не значи само стремити ка остварењу неких личних циљева и уз то успутно присвајати нова знања, показују нам студентски протести из 1968, 1991, а и 1996. године. Тачно је да се ни они не могу идеализовати, али се никако не сме заборавити жртва коју су тада подносили студенти. Неки су на улицама чак животе изгубили, хапшени су, санкционисани на разне начине, одузимани су им пасоши, истеривани су са факултета, али су се и рађале нове народне вође и испуњавани су им захтеви.
Дакле, нису се либили да се ухвате у коштац са горућим проблемима државе у којој живе. Глас студената се морао чути и неоспорна је била њихова тадашња снага.
А, какви су данас студенти? Колико су политички активни? Да ли се воде само личним циљевима или су спремни и да преузму неку друштвену одговорност? Супротстављају ли се лошој режимској политици или су пак контролисани од појединих политичких странака?
Не смемо генерализовати. Има нас разних. Кажем нас, јер сам и ја студент већ пуне три године. Нису ми потребна никаква истраживања, анкете, статистичке анализе, бројке, проценти, како бих све ово писао. Довољно ми је да одем на свој факултет, да разговарам са колегама, колегиницама и просто добијем одговоре на претходно постављена питања.
Стога, све студенте могу разврстати у четири следеће групе:
Аполитични студенти
Од њих ћемо најчешће чути како је политика прљава, да се њом нико поштен не може бавити и да ми студенти ту ништа не можемо да променимо. Заправо, овим речима они само оправдавају своју политичку индоленцију. Избегаваће и причу о питањима од општег друштвеног интереса и све што им не одговара, и што их се, јел’ те, не тиче, једноставно ће поистовећивати са политиком.
Међутим, занимљиво је како ће баш они негодовати и бити спремни и на протест уколико дође до повећања износа школарина, смањења броја буџетских места или померања навише бодовне границе за упис у наредну годину студија.
Студенти за које се може рећи да воле политику
Ако смо студенте претходне групе критиковали због њихове летаргичности за важна питања за целокупан наш народ, шта онда тек рећи за студенте од којих ће неки и јавно истицати да воле политику, да прате актуелна политичка дешавања, а као такви и даље седе скрштених руку и ништа не предузимају.
Овде ипак морамо бити опрезни, јер управо ти студенти најчешће наменски седе скрштених руку, зато што су чланови политичких странака и то, готово увек, странака које чине владајућу коалицију.
А ово да воле политику схватите искључиво као њихову личну корист коју виде у истој. У складу са тим, најчешће се налазе по одређеним студентским организацијама, парламентима у оквиру својих факултета, а неретко су баш те структуре директно финансиране и контролисане од стране владајућих политичких странака.
Све Вам је јасно. Не можете их видети на неком протесту који би уздрмао позицију актуелне владајуће коалиције.
Мало под један, мало под два, ал` ипак ван
Ево једне врло занимљиве групе студената. То су они који своју будућност виде ван граница наше државе Србије. Они који након завршених студија одлазе у иностранство, тамо пронађу „свој“ живот и никада се више не врате. Они који дословце послушају своје родитеље и њихову данас препознатљиву реченицу која гласи: „Гледај сине/ кћери да завршиш студије и да бежиш из ове земље“.
Било да политику и политичка дешавања разумеју или не, увек ће остајати при своме и тешко ће се од њих добити нека лепа реч о нашој држави. Штавише, из њихових уста ће се најчешће чути она позната реченица: „То може само у Србији“, али нажалост увек изречена у негативном смислу.
Образлагаће они свој одлазак причама о државним проблемима, али неће ти ни помислити да покушају да их решавају. Чак ће и допринети даљем расту оног познатог проблема званог одлив мозгова.
Колико они заправо воле своју земљу? Да ли ће заборавити историју, културно и духовно богатство? Да ли ће заборавити своје претке?
А, подсетимо се речи нашег великана Стефана Немање, управо једног од тих предака, који у свом завештању између осталог каже: „Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати“.
Студенти патриоте
С обзиром да живимо у времену поремећених вредности у којем се оно што је нормално сматра ненормалним и обрнуто, просто не чуди што су студенти који се декларишу као патриоте често мета осуде других студената. Углавном ће их осудити они који не праве разлику између појма патриотизам са једне стране и појмова шовинизам, фанатизам, па и екстремизам са друге стране.
Зашто је данас ненормално бити родољуб и проблеме своје државе сматрати и личним проблемима? И, не само сматрати, већ и решавати. Зар сваки човек, не само студент, истински не би требало да буде патриота?
Бити студент патриота не значи бити ксенофобичан, не учити о другим народима и не интегрисати се са њима. Али, не значи ни бити немаран, заборавити своју друштвену одговорност, своје претке. Не значи ни окренути леђа проблемима и отићи.
Нећете чути од таквог студента да га је брига то што ће српски студенти на Косову и Метохији након завршених студија у свом индексу имати печат измишљене Републике Косово, а очигледно је да се управо то предвиђа недавно потписаним Бриселским споразумом.
Многа питања више нису ствар само политике, ствар су морала сваког појединца. Студент патриота је свестан тога.
Сигуран сам да се сваки студент, који ово чита, проналази у једној од наведених група.
Но добро, знам да има оних који ће рећи да није све за критику и да је у претходним периодима било и неких битних акција и протеста студената. Вредан је спомена само протест поводом ослобађајуће пресуде хашким оптуженицима Готовини и Маркачу. Окупио се тада велики број студената разних универзитета. Остаје само жал што управо тај протест није имао већи ефекат на наш народ, што ни медијски није адекватно пропраћен, а што између осталог није представљао само први у низу сложног студентског делања. Од тада студенти као да више не постоје. Тачније, постоје само онда када су у питању неки лични интереси.
Где су на протесту под називом „Остајемо у Србији“ против потписивања Бриселског споразума, а у организацији Срба са Косова и Метохије? Хоћете ли то рећи да не верујете браћи и сестрама са наше јужне покрајине? Ко боље познаје суштину Бриселског споразума ако не они? А, да ли ми, студенти уопште знамо нешто о Бриселском споразуму? Зар нас се то не тиче?
Пишем ово, јер је управо не мали број студената подржао недавно одржани протест, или како га већ назваше „Марш пореских обвезника“, под паролом „Одбрани новчаник“. Лепо је то што су млади људи одлучили да једним таквим перформансом покажу шта и они мисле о сада скоро већ десетогодишњој играрији Млађана Динкића са нашом економијом. Али, зар то није мало себично? Када се дирне новчаник, повећају школарине и слично, ето и студената на улицама. Још једном, где су ти студенти када се брани наш највреднији новчаник звани Косово и Метохија?
Маните се више прича да је одавно изгубљено, да је отишло, да није наше итд. Косово и Метохија је било, јесте и заувек ће бити наше! Не заборавимо да су нашу земљу окупирали и отимали и Немци и Турци. А, где су они данас? Тако и ова окупација наше свете земље не може вечно трајати. Немојмо се сами одрицати!
Част и поштовање не баш великом броју студената, који су под паролом „Не капитулацији“ подржали протесте против потписивања Бриселског споразума, којима није било тешко ни да ноће испред Владе нити да блокирају најпрометније улице.
Битно је схватити да никада није касно. Ево, имаћемо ускоро нову прилику да покажемо своју друштвену одговорност. Нажалост, повод опет није леп. Један од наредних услова за придруживање Европској унији биће легализација истополних бракова. Око два милиона Француза, међу њима и много студената, провело је дане на улицама протестујући управо против спровођења овог закона. Дали су нам пример како се брани породица. Сваки студент је има. Не смемо бити само пасивни посматрачи!
Неопходно нам је сложно делање. Уједињење свих студената, али наравно никако под диригентском палицом горе наведене друге групе студената. Време је да се прва и трећа група освесте.
Време је да се чују студенти патриоте!
