Прочитај ми чланак
Крвава мета у 115 ратова најразличитијих војски, освајача, бранитеља и ослободилаца, Београд је био битно, или најбитније место у биографијама команданата војних јединица које су учествовале у овим сукобима.
Рушен до темеља чак 44 пута, Београд је свакако био врхунац најдеструктивнијих војних завојевачких каријера. Ослобађан, да би поново био престоница живота и слободе Србије и Југославије, био је, с друге стране, врхунац најплеменитијих војних каријера. Изузетан град који су ослобађали изузетни људи, ратни команданти и војсковође који су га тиме увек враћали тамо где му је и суштинско одредиште – на пиједастал слободарства.
Командант Друге армије војвода Степа Степановић (1856-1929).
Као дете, слично Мишићу, чувао стоку. Да би завршавао гимназију, служио код богатих београдских породица. Завршио Артиљеријску школу. Учесник свих ратова које је Србија водила од 1876. до 1918. У војсци био пуних 45 година. У првом и другом српско-турском рату се борио раме уз раме са обичним војницима, и први улетао у турске редове, што није било уобичајено за официре тог времена. Наставник војног вежбања у Крагујевачкој гимназији. Професор на Војној академији. Уредник војног часописа „Ратник“. Два пута министар војни. Својом строгошћу испровоцирао „Подофицирску контразаверу“ када је ухапсио 31 официра. У I Балканском рату, понет панславизмом, одушевљен што командује и бугарским војницима. Опсада и заузимање Једрена и заробљавање 60.000 турских војника је надалеко прославила српског генерала и његову Армију. Месец дана је из Бугарске враћао своју армију у Србију да би ускоро бранио отаџбину од „дојучерашње браће“. Поводом Сарајевског атентата је добро предвидео да ћемо „имати страшан рат, можда европски, или још горе“. Био в.д. начелник Врховне команде на почетку рата до повратка војводе Путника са лечења из „непријатељске“ бање у Аустроугарској. Командант, тада најјаче, Друге српске армије односи величанствену победу у Церској бици, првој победи савезника у Првом светском рату, и постаје други војвода у српској војсци. Одмах потом следи неуспех Сремске офанзиве.
У борбама за одбрану Мачве, у недостатку муниције и артиљерије, тражи своје смењивање које му војвода Путник не дозвољава. Битан учесник Колубарске битке. Док је Србијом харао „аустроугарски тифус“ био међу војницима без вакцине. Крајем 1917. на Солунском фронту Врховна команда управо у Другу армију шаље словенске добровољце из Аустроугарске, затим из Америке, Русије и читавог света, који формирају Југословенску дивизију, па је Степа командовао Југословенима и пре стварања Југославије. Иначе, читава Југословенска дивизија се храбро борила током пробоја Солунског фронта, а и касније. Војвода Степа је био ослободиоц Скадра, Котора, Цетиња, Дубровника, Сарајева и Суботице, изванредно сарађујући са француским генералом Франше д Епереом, касније јединим почасним југословенским војводом. Ослобађајући Чачак, ту проналази своју породицу. У ослобођеном Сарајеву му је поводом величанственог дочека понуђен дворац османских везира и аустоугарских гувернера БиХ за смештај, а он одабрао помоћну зграду дворца.
У Сарајеву изговара оне познате речи: “Нарочито наглашавам да Србија улази у ту државу (Краљевину СХС, прим. аутора) без икаквих претензија на првенство, без икакве намере да води хегемонију.“ Проглашен за почасног грађанина Сарајева. По пензионисању, једино бива активан у организацији „Народна одбрана“ која је широм нове Краљевине окупљала народ на патриотској основи. Био је срећан што је доживео остварење вековне идеје националног јединства и стварања заједничке државе. Југословенски војвода. Његова сахрана је била највећи јавни скуп у Чачку између два светска рата. По њему се називају два места у Војводини – Степановићево, још за његовог живота, и Војвода Степа.
Командант Треће Армије генерал Павле Јуришић-Штурм (1848-1922).
Рођен у Немачкој као Паулус Еуген Штурм. Отац Ото, Лужички Србин католик, био управник ловишта цара Вилхелма I. Војну академију је завршавао у Пољској и Француској. Ратовао за Краљевину Пруску против Француске (са класним другом из официрске школе, каснијим фелдмаршалом Макензеном, а против француског легионара кнеза Петра, будућег краља, који је био заробљен, а управо му је Павле поштедео живот). У Србију дошао са братом пред први српско-турски рат, у коме је био добровољац, да предаје на Војној академији, па се заљубио, оженио, постао православац и променио име и презиме. Учествовао у седам ратова. У војсци био пуних 56 година. Ађутант краља Петра I. Командант славне Дринске и Дунавске дивизије. Рањен у Кумановској битци. За заслуге у ослобађању Македоније од Турака, унапређен у чин генерала.
На почетку Првог светског рата постаје командант Треће армије. Учествује у Церској и Колубарској битци. У битци на Дрини Трећа армија је пуна два месеца одолевала петоструко јачем непријатељу. Генерал Јурушић је први обавестио Врховну команду, али и светску јавност о зверствима и нечувеним злочиначким иживљавањима Хрвата, припадника Аустроугарске војске, над српском нејачи, поготово у бежању после пораза на Церу. У повлачењу кроз Албанију успео немогуће – да допуни људство своје армије на 30.000 војника. Послат 1916. у Русију да помогне генералу Живковићу због немира у Добровољачком корпусу. Враћајући се 1917. за Солун преко Јапана, бива гост цара Јошихита који га и одликује орденом који је само он имао у српској војсци. Генерал Југословенске краљевске војске.
Пензионисање у Краљевини СХС 1921. му је јако тешко пало због тога што су у војсци остављени, а на његово запрепашћење чак и унапређени, многи бивши аустроугарски неспособни официри, а за неколико старих и заслужних команданата који су и буквално стварали српску војску, није било места. У дугој и богатој војничкој каријери, ратовао као немачки официр против Француза, а као српски – заједно са њима. Као подофицир се борио за Немачку, а као генерал – против ње. Доживео да по ослобођењу Србије 1918. гледа заробљеног фелдмаршала Макензена на скели, свог старог класног друга. Његов једини син, Павле Јурушић-Штурм Млађи, био је мајор српске војске у Првом светском рату. У Другом светском рату хапси га Гестапо, и бива стрељан као припадник ЈВуО. Понуђено му је било, због немачког порекла, да буде ослобођен и да буде у кућном притвору, што је он одбио говорећи да је српски официр.
Командант јединица Одбране Београда генерал Михајло Живковић Гвоздени (1856-1930).
Када је почео рат са Аустроугарском, трупе одбране Београда су биле врло скромне, са задатком не само да бране престоницу већ и да форсирају Саву, тј. прелазе у Аустроугарску. Северну српску границу су браниле јединице Друге армије – Дунавска дивизија I позива под командом пуковника Миливоја Анђелковића која је бранила сам Београд, и Обреновачки одред, као и Браничевски одред подређен директно Врховној команди. Пошто није постојало јединство командовања, што је изазивало озбиљне проблеме, а и развој операција у северозападној Србији и Мачви које су довеле до потребе да српске снаге код Београда пређу у Срем у циљу заузимања Земуна, формирана је јединствена команда одбране Београда са генералом Живковићем на челу.
Рођен у Београду, и по очевој и по мајчиној линији био потомак легендарних устаника Миленка Стојковића и хајдук Вељка Петровића. Артиљеријску школу завршава као други у класи. У војсци био 44 године. Учесник свих шест ратова које је Србија водила од 1876. до 1918. Био управник Војне академије. Као министар војни, после петогодишње пензије 1909. а пред велике српске ратове, реактивирао свог класића Живојина Мишића за новог-старог помоћника начелника Главног генералштаба Радомира Путника. Био командант трупа 1913. на Албанском фронту. Командант Одбране Београда до расформирања формације 1916. на Крфу
Јуна 1916. бива постављен за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији, са задатком да у Одеси формира 2. дивизију, пошто је 1. дивизија већ била формирана. По избијању Октобарске револуције 1917. корпус се упућује на Солунски фронт. На том путу се Живковић разбољева, лечи у Паризу и бива пензионисан пре стварања Краљевине СХС, у којој не наставља војну службу чак ни као резервни официр.
Командант другог батаљона седмог пука III позива мајор Риста Сандаљ – Чича Риле.
Тринаестог децембра 1914. јединице одбране Београда за 3 сата борбе заузимају Липу и Пландиште. У тим тешким борбама на северним падинама Космаја за чувену коту 304 на стратегијском превоју Ковиона јуначки гине мајор Ристо Сандаљ. Тражио је од команде да његови трећепозивци иду да гину уместо младости јер су се „напевали, наиграли, а и натуговали да у срцима немају више места чак ни за смрт“. Непријатељ је до ногу потучен, али је и скоро читав батаљон трећепозиваца изгинуо. (Српска војска је била састављена од јединица I позива – мушкарци од 21. до 31. године; II позива – мушкарци од 32. до 45. година; и III позива, тзв. “последња одбрана“ – мушкарци од 46. до 50. и од 18. до 20. година.)
Командант Комбиноване дивизије првог позива генерал Михаило Рашић (1858-1932).
Завршио Артиљеријску школу и Војну академију. Школовао се и у Немачкој. Учествовао у свих шест српских ратова тога доба. У војној служби био 40 година.. Први командант, за то време потпуно нове јединице – Телеграфског одреда. Био ађутант краља Милана Обреновића и принца Александра, па маршал краљевског двора. Управник Војне академије. Учесник „топовске афере“. Командант Комбиноване дивизије од почетка рата са Аустроугарском до доласка војске на Крф 1916. Крајем 1917. одлази у САД да прикупља добровољце за српску армију. Шеф војне мисије у Француској. Министар војни у Краљевини Србији и Краљевини СХС, где после четири месеца подноси оставку. Дивизијски генерал Југословенске краљевске војске.
Командант Дринске дивизије другог позива пуковник Крста Смиљанић (1868-1944).
Завршио Војну академију. Био ордонанс официр краљева Милана и Александра Обреновића. Четворици владара се заклињао на верност а опет сматрао да се света заклетва полаже једино пред својим народом и својом отаџбином. Учесник балканских и Првог светског рата. На Кајмакчалану је његова Дринска дивизија од 4330 људи изгубила 2360, више него све српске дивизије заједно. У јуришу у Србију Дринска дивизија и Смиљанић су завршили у Печују, одакле се враћају у Београд тек 1919. Армијски генерал војске Краљевине Југославије. Бан Зетске бановине и сенатор. За време Другог светског рата Немци су га из родног Љубиша довели у Београд и држали у кућном притвору у његовом стану. За живота одликован чак 35 пута.
Командант Коњичке дивизије генерал Ђорђе Ђорђевић (1863-1935).
Учесник српско-бугарског, балканских и Првог светског рата. Командант краљеве гарде. Служио је годину и по дана у руској коњици – Првом мсковском лајбдрагонском пуку. У Другом балканском рату успева да после снажног контранапада продре дубоко у Бугарску опседајући Видин. У борбама за ослобођење Београда 1914. јединице Коњичке дивизије су прве ушле у град, наступајући од Славије ка Калемегдану. Био је командант српских трупа у Африци 1916. У Југословенској краљевској војсци имао чин дивизијског генерала.
Друго ослобођење Београда 1918.
„Друга београдска операција“, битка за коначно ослобођење Београда, самим тим и читаве Србије, почела је, практично, пробојем Солунског фронта почев од 14. септембра 1918. Прва српска армија, Дунавска дивизија и поготово њен коњички ескадрон, Моравска и Дринска дивизија су за само 45 дана у страховитом налету буквално „очистили“ Србију од Аустроугара, Немаца и Бугара, ослобађајући Београд 1.новембра.
Командант Прве Армије војвода Петар Бојовић (1858-1945).
Пореклом из племена Васојевића. Као први у класи завршава Артиљеријску школу. Учесник чак у седам ратова, од првог српско-турског до Другог светског рата. Као топомер учествовао у изради генералштабне карте Краљевине Србије. Служио у елитним јединицама – Гардијској бригади, Моравској, Тимочкој и Коњичкој дивизији. Уређивао „Службени војни лист“. Као пуковник био помоћник, па вршиоц дужности начелника Главног генералштаба уместо генерала Путника. У Првом балканском рату начелник штаба Прве армије којом командује регент Александар, али је он творац победа у Кумановској и Битољској битци за шта добија чин генерала. Командант Приморског корпуса у Албанији. Са црногорском Врховном командом припремио напад на Скадар који су стопирале „Велике силе“.
Пред Други балкански рат, на његов предлог се склапа савез са Грчком против Бугарске. Брегалничка битка је још једна сјајна генералова победа. Командант трупа Нових области (на Косову и у Македонији). Учесник у Церској и битци на Дрини. Два пута рањаван због чега генерал Мишић командује „његовом“ армијом у Колубарској битци. Као командант трупа Нове области спречио продор Бугара на Косово и омогућио повлачење српске војске кроз Албанију. Као начелник Врховне команде уместо болесног Путника, одредио Крф као место опоравка српске војске. Руководио победом на Кајмакчалану. Тим победама постаје четврти и последњи војвода српске војске. По његовом наређењу Прва армија, којом опет командује, пробија Солунски фронт и у незапамћеном форсирању борби и непрестаном контакту са непријатељем „угалопирава“ у Србију. Један од првих српских официра који је летео авионом, а његову армију је пратила српска авијација коју је он организовао. Ослобађајући Ниш уништава главнину немачке Једанаесте армије. Као командант Дунавске дивизије ослобађа Београд, у који улази даном ослобођења. У даљем налету, ослобађа „југословенске“ делове Аустроугарске: Банат, Срем, Бачку, Славонију и већи део Хрватске.
После Мишићеве смрти начелник Главног генералштаба војске Краљевине СХС. Убрзо пензионисан. Одликован орденом Југословенске круне, имао чин југословенског војводе. У Београду је за његовог живота улица испод Калемегданске тврђаве названа по њему. После 19 година пензије, генерал Симовић га као осамдесетрогодишњака 1941. поставља за помоћника Врховног команданта Југословенске војске, краља Петра II. У Никишићу, са принцом Ђорђем, одбија да бежи за Енглеску као остали. Одбија и сарадњу са Немцима. Рат провео у кућном притвору. Послао писмо подршке Дражи Михаиловићу и ЈВуО. У 87. години живота доживео треће ослобођење Београда, али и незаслужено трагичну смрт и срамну сахрану. Написао неколико војних књига.
