Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Како оно беше? „Данас нам је диван дан?“
Замало да га отпевамо, ове недеље, јер пре неки дан, а на рођендан Друга Тита, освану вест да Ти, наш Хашки Трибуналу, славиш баш лепих и баш јубиларних двадесет година од оснивања. Двадесет петог маја ненормално далеке 1993. године Бутрос Бутрос Гали – како се тада звао Банг Ки Мун – даде директиву да се у теби, друже наш Хаже, тужи и суди за злочине на подручју бивше Југославије. Јеремић је, кад смо већ у УН, у том тренутку још увек имао 17 година и још био ђак Прве београдске гимназије, где му психологију предаваше професор Борис Тадић.
А лепо је то време било, баш… Деде да Те подсетимо, наш холандски пријатељу: те године кило сира умело је да кошта и 12 билиона (милиона милиона) динара, највећа новчаница имала 11 нула, раст цена био 353.088.324.829.858 процената (баш толики), а некадашњи и садашњи владајући СПС победио је на изборима са 7 гласова мање од апсолутне већине. Није ни било неких разлога да их се смењује, па је опозиција на тим изборима имала слогане „Поштено“, „Глас наде“ и „Има шансе, има, има“. А и власт је на тим изборима имала и скоро све медије чврсто у својим рукама, а не махом таблоиде, као данас.
Елем, те 1993. године, кад смо већ на години Твог оснивања, пребијени су и ухапшени Даница и Вук Драшковић, а тадашњи млади портпарол владајуће странке Ивица Дачић их је обишао у болници и констатовао за медије да пребијени имају бољу здравствену негу од већине становника у Србији. Било је то и доба разилажења: Ђинђић и Мићуновић су почели да се разилазе у Демократској странци, Коштуница се већ разишао са обојицом, а СПС и СРС су почели да се разилазе по питању политичког савезништва и односа према садашњим Твојим затвореницима, Караџићу и Младићу.
Млади Александар Вучић је у време Твог оснивања, Хагу наш, радио као новинар у „Каналу С“, телевизији са Пала и тек што је приступио Српској радикалној странци. Млади Драган Ђилас 1993. престао је да ради као уредник на Б92, а није више био ни студент проректор са демонстрација, јер је дипломирао и запослио се у маркетинг агенцији „Сачи и Сачи“. Кад смо код агенција, млади Млађан Динкић је за време Твог оснутка, пре те две деценије, радио као део економског тима агенције „Спектра“ (власник Беба Поповић), а за потребе предизборне кампање ДС. И кад смо већ код било чега, Тома Николић је, у Твојој родној години, заклевши се Богу и Светом Сави, на Романији постао четнички војвода. Ниједан од његових тадашњих 18 колега није тако далеко догурао у каријери, укључив и тадашњег главног војводу и ововременог Твог притвореника Војислава Шешеља.
Основан пар година после пада Берлинског зида Ти си, Трибуналу наш, почео своје дане у временима за која скоро па више не можемо ни да замислимо каква су била. Тад нико није звао да пита „Где си?“, јер су сви који су се на телефон јављали били тамо где и телефони, није било мобилних. Технолошки напредни људи су за појасевима носили пејџере, на којима се није могло откуцати ОК (на шта Србија сада годишње потроши пар милиона евра) нити каква радосна песмица за Божић или Ускрс (на шта оде још пар стотина хиљада исте тада непостојеће валуте). Амерички председник није био црнац, немачки канцелар није била жена, а руски председник није био Путин, у Кини није било капитализма.
Нико никог није могао да изгугла, а и лајковало се у себи и за себе – јер није било интернета. И таман колико се разликовао свет тада од света сада, разликујеш се и Ти, Хаже наш: ово што си постао није баш оно због чега си настао. Склепан са намером да нас, као, цивилизујеш и, као, донесеш правду, ниси ни сањао да ћеш постати прескупи, преспори и предвидљиви ријалити са уњкавим водитељима и траљавим резултатима. Ниси ни сањао да ћеш више личити на нешто произведено на Балкану него на нешто произведено да би на Балкану било боље. Идеја је, наиме, била да то боље овде може само судским путем.
И ето нас и ето Тебе, две деценије касније. У годинама пресуђеног затвора 5:1 за Србе против осталих Балканаца. Остали у југословенском клању заинтересовани и учествујући свет на земаљској кугли није ни поменут, тек понеки небалканац сведочио, ако је хтео и ако му је дозвољено. Суђења трајала бескрајним годинама, притвор често и много дуже. Пресуде повремено биле смешне, а неки остали резултати и не толико смешни: ту и тамо осумњичени умирали у затвору, а сведоци умирали и на слободи. И кад све сабереш и одузмеш, па кад направиш заједнички збир правде и неправде, тешко да се нађе разлог за рођендански поклон, а на овај Твој рођендан. То под условом да га неко одавде шаље Теби тамо. Па се то није десило. Али се, гле, десило обрнуто.
Тим је свечарским поводом, колико јуче, на другу деценију Твог оснивања, стигао рођендански поклон од Тебе нама. Два свеже ослобођена осумњичена. Не баш онолико осумњичена колико су то били Харадинај или Готовина, али су подједнако ослобођени, па се таквом поклону у такве зубе не гледа. Немој да се љутиш, нисмо то баш нешто обележили, јер се тајним службама не прави јавни дочек на Тргу Републике. Једино што би факат било лепо јесте да Ти се захвалимо и да Ти рођендан честитамо, само не знамо како. Ево рецимо, нека то буде између редова, па и овог текста. Надам се да смо у намери успели. А ако нисмо, извини.
Биће још тих рођендана, можда, пробаћемо поново.
