Pročitaj mi članak
(ИН4С)
Размишљала сам како да почнем ово писаније. Требало ми је доста времена да се смирим.
Са једне стране сам знала да ће до овога да дође, а са друге опет нисам веровала да ће ова квинслишка влада смети да потпише капитулацију. Да се пред целим светом смешкајући у камере изљуби са Кетрин Ештон и да пружајући руке једни другима честитају незапамћену издају једне земље. Да се затим опијени „успехом“ без страха и врло смело врате у своју земљу и народу саопште свој „дипломатски подвиг“.
Није још све готово и нисмо предали Космет, управо са тим речима се већ обратио Александар Вучић демантујући Хашима Тачија који није могао да склони задовољни осмех са лица због парафирања споразума између „двеју држава“. Дотле смо стигли да народ више верује речима једног ратног злочинца и кољача Срба него својим представницима власти. Треба ли нам то?
Прозвала сам данас комаданта жандармерије Братислава Дикића са питањем да ли је Србин само у оним тренутцима када му треба подршка србског народа, јер му се заљуљала позиција или ће и сутра када се у Скупштини буде одлучивало о овом капитулантском споразуму стати на страну народа штитећи и тај народ и Устав пред којим се заклео да ће га штити?
Сада и на делу видимо речи ивице Дачића који вели да Устав није свето писмо. Очигледно је да за такве људе не постоји ништа свето. Он је, Ивица Дачић, своју земљу на Косову и Метохији давно продао па мисли да сви треба да иду његовим путем.
Александар Вучић је пре само два дана добио награду човека године, заслужио је, његово име уз остатак владе памтиће генерације по највећем злу које је задесило Србију. Ова влада је учинила чак и оно што жуте демократе нису успеле, закопала је Србију.
Оваква мирна смрт једне државе на чије чело је дошао сам отпад људског рода још није виђен. И зато се поставља питање тим западним службеницима да ли знају колика је снага народа и да су они на тим местима управо захваљујући народу?!
И да не говоримо само о томе да је Космет срце Србије, да је Србима вечерас отргнуто то срце и да су многи, иако би ова власт желела да није тако, али ниједном Србину није било свеједно док је гледао како му кидају то срце због кога је на хиљаде србских мајки заплакало, јер им се синови и кћери никада нису вратиле борећи се управо за њега. Ова власт је пљунула на сваку кап крви која је проливена не хајући ни за народ, ни за гробове, ни за наше светиње, ни живе ни мртве не поштујући, остављајући читаво рудно богатсво у рукама Шиптара и западних полтрона.
Данашњи догађај промениће нашу будућност, али промениће и будућност тих политиканата, јер се оваква издаја и предаја НАШЕ земље не може сакрити ни кроз какве непознанице и медијске сплетке.
10.10.2010 на хиљаде Срба је дошло и окупирало Београд не желећи да му педери шетају градом. Тај дан као симбол одбране части не само Београда, већ целе православне Србије, биће замењен. Оног дана када буде заседала Скупштина да расправља о овом договору, целој Србији је место у Београду.
Тог дана одлучиваће се о будућности сваког Србина. Зар ћемо допустити да неколико западних плаћеника одлучује о нашој судбини? МИ, НАРОД ове земље, СРБИ ми смо ти који ће одлучити и о својој судбини и о судбини тих издајника.
Ми смо Скупштина, ми смо држава и ми смо јачи од сваке власти и време је да покажемо тим хоштаплерима и лопужама где им је место и своју снагу и своју љубав према овој једној јединој земљи коју имамо.
Станемо ли сада, устукнемо ли тог дана, неће ни они стати, део по део ће цепати ако виде да се нико није побунио док на крају не будемо туђини у сопственој земљи. Мој чукундеда, прадеда и мој деда су бранили ову земљу, и Ваши преци су гинули за њу, зар ћете дати једном гробару, лопову и алкохоличару да је тек тако предају?
Зар ви мислите да ће нас икада ЕУ дочекати, да ћемо ми икада ишта имати од те Европске уније? Па зашто Немачка, Британија, Шпанија, Грчка или било која земља чији су радници на улицама није дала део своје земље ?
Ми нећемо продавати, може нам се силом узети привремено (сила Бога не моли, Бог силу не воли), али добровољци нисмо, ни у овоме смутном времену. Добровољци смо увек били, јесмо и бићемо за Србију, а не за повлађивање изродима.
Зато је време за НАС, немамо ми сто живота и немамо ми сто држава, имамо ову садашњост данас, и ову земљу по којој ходамо још увек слободни, часни, храбри. Ова земља је наша мајка. Толико пута прекрајана и мучена, оклеветана заједно са нама. Али нама је најлепша!
За мајку Србију се морамо борити, није она крива што је овакви бедници продају и што је криве. Зар ћемо ми подржати овакву издају, зар ћемо ћутећи предати нашу земљу? Јесмо ли Срби само оног тренутка када треба разапети транспаренте, потући се на утакмици или на фејсбуку?
Оставите друштвене мреже, своје обавезе, изађите да одбранимо своју земљу.
Некада су и деца која су могла да држе пушку ишла у рат знајући своју дужност и свесна величине онога шта бране, да бране своје, своју кућу, своју породицу. Нема ни данас разлике. Ми смо Србија која себе мора одбранити!
Опростите на, можда, личном звуку овога писанија, али самосвојне личности саборно чине народ- нацију. Време се примиче за још једно изненађење, као што беше оно Колубарском битком, овога пута грађанском храброшћу и свешћу.
