Постоји само један излаз из планетарне кризе, а то је да се одваспита прва генерација васпитаних васпитачица. то је најбољи начин да се у име извесније будућности измене концепти који су довели свет до ивице амбиса.

На питање: Шта да радимо и како се може спасити људски род у времену бременитом изазовима и искушењима?, одговарам увек исто: Када обликујемо прву генерацију васпитаних васпитачица. Било где у свету. За узор свима.

Двадесетпрви је век. Доста времена је прошло да би људи схватили колико је важна равноправност полова. Арнаути су почетком двадесетог века ишли 20 корака испред своје супруге, а појединци то и данас раде. Треба погледати серије и филмове о савременој Турској, Венецуели и Индији, и схватити какав је однос мушкарца и жене у тим друштвима. Чудесан. У једној ситуацији би сви скочили и заштитили жену (укључили би се очеви, браћа, синови и мужеви, чак и полиција), а у другој ситуацији жену могу да малтретирају и скрнаве отац, брат, син и муж. Према неким изворима, жени је признато да има душу тек у четвртом веку хришћанске ере.

Двадесетпрви је век. Жена је временом заслужила еманципацију и постала слободнија. Више се креће. Више сазнаје. Има више права. Ипак, делује незбринуто. У сталној је опасности. Ради и послове који је физички приближавају мушкарцима – постаје мушкобањаста. Однос мушкарца и жене је све сложенији и није чудно што је Јово Ташевски у својој књизи ТИ/ЈА написао: „Теоријски гледано, када би се мушкост увећала до те мере да увек буде равноправни такмац женској биовласти, тешко да би долазило до великих ратова у свету, јер би се мушка агресија исцрпљивала у интерполној борби“, а додао је „Интерполна борба у суштини даје небројене могућности које се никад неће исцрпсти“. [1]

Двадесетпрви је век. На планети Земљи у већини друштава владају мушкарци. Патријахат. Мушкарци су криви за процесе који су људски род довели до ивице амбиса. Ратови, болести, загађени су ваздух, вода, земља, храна, мисли, речи, душе… Но, да ли су за „смак света“ криви само мушкарци? НЕ! Више су криве неваспитане васпитачице.

Двадесетпрви је век. Ово је век освешћивања. То освешћивање се мора догодити пре следећег века, у историјски убрзаном времену. Жене су окривљене за све добро и зло ове планете. Због жена мушкарци стварају и уништавају. Ко васпитава мушкарце?

Треба се измакнути и почети сагледавање стварности од почетка. Да ли људи знају ко су жена и мушкарац и зашто су такви кави су. Основа знања су произашла из религијске и теозофске приче. Што не рећи: и научне и филозофске?

Мислим да је грех живети дуго у овом свету, а не прочитати четири књиге које објашњавају односе жена и мушкараца. То су: Други пол од Саре Бернар, ТИ/ЈА од Јована Ташевског, Равнодневница богова аутора Алистера Кроулија и Зашто Мушкарци не слушају, а Жене не тумаче мапе од Барбаре и Алена Пиз.

Шта се може научити из наведених књига? Прво, да је други пол онај други, односно да није исти. Друго, да је другачији, а то не значи мање или више важан. Треће, да жена доминира планетом Земља и да је то њена улога, коју треба поштовати и никако злоупотребљавати. Четврто, да мушкарац ствара због жена. Пето, да су понашања полова резличита, јер потичу из физичких, енергијских, душевних и духовних програма. Шесто, да је мозак другачији у жена и мушкараца и да је та разлика пресудна за односе, мисли, емоције, речи, способности, опредељења… Седмо, да су мушкарац и жена равноправни у свим сферама, баш као што су равноправне непознате звезде.

Двадесетпрви је век. Довољно је времена иза људског рода, те би требало да зна неке космичке поставке, од којих зависи будућност. У космосу који је човеку доступан све је умно. Човека прожима умна енергија. У човеку су умни мозак, срце и све ћелије. Енергије и материја садрже информације. Оне су основни садржај мисли. Од садржаја мисли зависи садржај речи и информација. Од информација зависи понашање људи, њихове навике и односи, карактер људи и њихова судбина. Отац Тадеј је рекао: „Какве су ти мисли, такав ти је живот“. Истина.

Шта треба да знају васпитане васпитачице?

Најважније је да знају да се дете (нова душа) васпитава од зачећа. Будућа беба прима и усваја све информације преко мисли и емоција мајке. То значи да на бебу утиче сваки стрес који мајка доживи. Та истина је најбољи доказ да прва генерација васпитаних васпитачица треба да васпита и свог дечака (мушкарца: будући син, брат, отац, муж), како да се понаша у следећим животним улогама. На пример, да заједно са својом супругом брине о томе да беба у стомаку има најповољније услове за будући живот. Муж мора да води рачуна шта ће мислити, говорити и како ће се понашати, уколико жели добро свом детету. Подразумева се да ће сви васпитаници када науче довољно о моћи емоција и мисли бринути о свом понашаљу према мајци и беби.

Следеће што жена мора да зна да се васпитање наставља на грудима мајке, док доји бебу. Беба мора да сваког тренутка осећа пуну и безрезервну љубав мајке и оца. Мајка је све време са бебом, а то значи да је мајкина улога биолошки и друштвено значајнија, односно утицајнија. Мајка учи душу како да постане личност. Учи бебу језику, култури, а касније и писму. Од рођења до предаје детета васпитачицама у дечијим вртићима смештено је најважније време васпитавања. Бебе су упијач који у себе пресликава понашања мајке и оца. Зато је пресудна улога личног примера. Неваспитани људи стварају и обликују душе које касније постају друштвени проблеми. Бебама и деци се мора говорити истина. Али, како то (у)чинити на планети лажи, мржње и бесмисла? Тешко је пронаћи пут до истине. За почетак се треба ослонити на душу и срце – на инстинкт, интуицију и имагинацију. Истовремено, треба настојати да се што пре и коначно успостави систем за заједнички, планетарни пут трагом истине. Уколико се то не догоди, крај људског рода је препознат, неизбежан и јасан.

Подразумева се да васпитане мајке предају дете васпитаним васпитачицама, ове прослеђују децу васпитаним учитељицама, па васпитаним наставницима и коначно васпитаним професорима. Данас су и професори неваспитани. Зар се ретко чује да је неки професор нешто ружно рекао, починио, преписао, присвојио, купио диплому, непристојно се понашао…?

Када би људи били васпитани, водило би се рачуна о мислима. Из њих све произилази. Када су мисли чисте (позитивне), онда су речи позитивне. Када човек води рачуна о томе шта говори и пређе му у навику изговарање култивисаних, пробраних, пријатних речи, он постаје карактеран, а карактерни људи имају лакшу и бољу судбину, јер су пронашли пут ка довршавању душе. Мајке то морају да знају и морају кроз васпитање да науче децу зашто и како да чувају своју душу.

Најважније је да васпитане васпитачице у улози мајке науче шта је то душа. Бранислав Петронијевић је дефинисао душу као апсолутно несвесно. Ја додајем: које тежи да се освести. Освешћивање је однос подсвети (душа) и свести (личност). Када човек постане свестан своје душе и циља њеног постојања, почиње да ради на душевном и духовном довршавању на путу самоусавршавања.

Учења о души су избачена из школских систама још 1879. година када је Вилхелм Вимт организовао своју прву лабораторију за истраживање психе и када су психу поистоветили са душом. Наравно да је то историјска грешка, која у доброј мери утиче на то да су људи све бездушнији.

Све ће поћи набоље када прва генерација васпитаних васпитачица буде учила децу да је њихова душа кодирана, односно да су све душе врста суштински непроменљивог програма. Душу човека чини примарна душа (информације које су запамћене у „духовном свету“ у облику програма који треба да се подигне на виши духовни ниво), генетски код (информације преузете од родитеља), космички код (информације преузете од сазвежђа), примарна ћелија (информације на основу којих се обликује тело), име (информација која обликује карактер) и искуство (специфичне информације које душа прима од рађања до смрти). Будући да је код суштински шифра, подразумева се да је непроменљива. Најважније је да се прихвати да душа не може да мења другу душу, а своју може. Не много. Структура личности се може променити у оној мери у којој то човек жели, у складу са снагом његове воље, веровањем у себе, знањем да искристалише живу менталну представу циља. Другу душу траба прихватити и волети такву каква је, а на њој је да се у складу са животним циљем сама довршава. Васпитачице треба да буду свесне да људски род тек треба да схвати комплекност душе и да у времену које следи треба искристалисати истину о души.

Ништа мање важно није да се деца уче зашто треба да негују свој језик, писмо и културу, јер су посебности космичка суштина. Као што је врт лепши када је у њему више разноликог цвећа, тако је културна баштина лепша и вреднија када има различиту уметност и литературу. Мода проистекла из опонашања, морала би да устукне пред самосвешћу. Разноликост је врхунска врлина. Поштовање разноликости још већа. Треба волети све што постоји, а посебно све што чини окружење, од минерала, биљака, инсеката, животиња до других људи. Прошлост треба поштовати, садашњост треба да послужи за преиспитивање, извлачење поука и стварање услова за бољи живот, а будућност остаје светлост којој тежимо.

Да би се стигло до прве генерације васпитаних вапитачица неопходно је да неки од владара буде истински (х)уман, да пробере најумније људе и створи тим за доношее одлука на стратегијском нивоу. Изгледа илузорно и утопијски, али је истина да ће стварност приморати људски род на освешћивање, јер се овако даље не може. Системи изазвани похлепом стоје наспрам опстанка планете, па чак и несвесних пљачкаша. Свеједно је ко ће први прогледати. Нека то буду Хрватице, Израелке, Холанђанке, Румунке, Американке… Васпитане васпитачице ће морати да шире истину и љубав, јер је то једини пут ка извеснијој будућности.

Ово је само мали прилог освешћивању.

[1] Toševski Jovo, Ti/Ja, Narodna knjiga * Jefimija, Beograd, 2000, стр. 44 и 144.

Извор: svetozarradisic.com

Ознаке: васпитање деце, васпитачице, детињство, Светозар Радишић