Прочитај ми чланак
Информативне емисије наших телевизија са националном фреквенцијом, на челу са Јавним сервисом, већ месецима изгледају као да их уређују активисти са кијевског Мајдана и симпатизери украјинског Десног сектора.
Готово је невероватно чега смо се ту све нагледали и наслушали. Тако је, како видесмо, извесни Александар Васовић Васке, новинар „Ројтерса“, једва успевао да се ужурбано превезе од Б92 до РТС да би учествовао у свим централним Вестима и Дневницима, у којима је излагао своја виђења украјинских проблема, да би свој експертски педигре и моћ закључивања и предвиђања дефинитивно потврдио у „Блицу“ од 24. фебруара („Украјинска скупа победа“). У том коментару Васовић каже:
„Иако главни губитник у овом мини-рату, Владимир Путин ће вероватно схватити да му је боље да на западним границама има партнера него љутог комшију који може да му приреди много пакости.“ Поред тога што је прогласио Путина губитником, а што представља саму круну његовог стручног умећа, дотични је и министра Вилијема Хејга прогласио британским премијером. Права слика наше информативе добија се тек онда када се истакне да је поменути Васке, са тако снажним антиципацијама и увидима, био међу квалификованијим новинарима.
Када је реч о жртвама палим током „мирних“ демонстрација у Кијеву, биће немогуће мимоићи пресретнути телефонски разговор између Кетрин Ештон и естонског министра иностраних послова Урмаса Паете у којем се јасно истиче да „јача уверење“ да снајперисте који су пуцали током нереда није организовао Јанукович, већ неко из редова нове коалиције. Естонски министар је потврдио аутентичност објављеног разговора. Из истих „редова нове коалиције“ украјинској Врховној ради је на изгласавање поднесен нацрт закона који дефинише опредељење ове земље за улазак у НАТО.
На основу онога што се у српским медијима могло читати, слушати и гледати недвосмислено би се могло закључити да у овој земљи живе људи који су антируски расположени. Не могу да им опросте што су их 1999. зверски бомбардовали!
Указивали смо у претходним бројевима на разне крајње неодрживе и проблематичне паралеле и аналогије у вези са догађајима у Украјини, али у централним медијима, и међу политичарима, нико не помену, чак и непосредно после кримских догађаја, независност Косова и не указа на тај преседан у међународном праву. Да не би Владимира Путина, тај однос Запада према поштовању територијалног интегритета држава би остао без помена. Америка и Европска унија се већ две деценије непосредно и силом боре против територијалног интегритета Србије уз разне изговоре попут оног о праву народа на самоопредељење до отцепљења. Непосредно, из дана у дан, Америка и ЕУ раде на окончању тог посла. И сада напрасно оспоравају то и такво право Русима који живе у Украјини и на Криму. Оно што је дозвољено свима, забрањено је данас само Русима а сутра Србима из Републике Српске. Колико сутра, то ће бити дозвољено Албанцима на Балкану. И не само њима.
Запад је голом силом срушио основне принципе међународног права и очигледно је да му се може стати на пут само снагом која почива на начелима. То кримски догађаји јасно показују.
Европска унија је показала чему служи и у шта се претворила. Њени понуђени споразуми о придруживању постају део својеврсног завојевачког похода на Исток. Они постају смеша уцене, претње, насиља, меке и тврде окупације, отимања и отворене пљачке. Присталице ЕУ је све теже разликовати од екстремно десних наоружаних профашистичких формација, које је немогуће, сем бруталном и безочном пропагандом, претворити у мирне демонстранте или мирољубиве грађане који протестују.
Наше потписивање управо таквог споразума довело је до пада владе Војислава Коштунице и каснијег насилног прекрајања политичке сцене са далекосежним последицама. Потом и до проглашења независности наводне косовске државе. Привредне штете су и досада непроцењиве а оне ће бити све веће. Непосредно пред потписивање ССП-а државна територија Србије била је целовита. У међувремену Србија се морала одрећи и важеће Резолуције 1244 Савета безбедности о Косову.
Украјини је такав уговор о придруживању понуђен и она је, ионако исцрпљена и раздирана поделама, тек почела, и то крваво, то да плаћа. Пред тим уговором, пре неколико месеци, и Украјина је била цела, а сада о њему размишља без дела своје територије. Налазила се пред преко 20 милијарди годишње помоћи из Москве, а данас тек завирује у празне приступне фондове Брисела и хуманитарну помоћ САД. Граничила се на југоистоку са поузданим пријатељем, а сада има велику силу која је подозрива. Њена власт је била не само легална већ је имала демократску легитимацију која је данас озбиљно нарушена те се више и не зна како и којим именом назвати ово насилно узурпирање власти и да ли је ту уопште реч о држави или неком фактичком стању које се мења из дана у дан.
Будући да је Србија догурала до датума за кандидатуру за ЕУ, њој се демонстрирају нови захтеви. Од Србије се из Брисела све јасније захтева да обустави изградњу Јужног тока, иначе једне од највећих инвестиција на свету, и да раскине уговор о бесцаринском извозу робе у Русију. Србија, уколико је намерна да испуни ове захтеве, треба да се одрекне и подршке Русије у Савету безбедности и омогући ширење новог сепаратизма на штету своје државне територије. И да се одрекне Русије као гаранта Дејтонског споразума. Полако али сигурно упорно се понавља захтев да се прикључимо НАТО-у, на шта се неки наши високи државни функционери нимало увијено одазивају. Тако Србија, како би то рекао Драгомир Анђелковић, постаје део такозваног украјинског фронта, и веома је важно с које ће стране тог „фронта“ бити.
Избор за онога ко размишља о интересима и будућности нашег народа није превише тежак. Начин самог извођења тог избора није, међутим, баш лак и политичка вештина приликом доношења тако важних одлука је, наравно, неопходна. И она не може бити борбени поклич. Кад је одлука права, мало увијања, ћутања и сличног сналажења код политичара и државника је дозвољено. Са сваким лепо, па ако треба − и неискрено а само са својим народом и у његову корист искрено.
(Нови стандард)
