Pročitaj mi članak
(Телеграф)
Конобарица Мира Добросављевић (45) из Панчева, у исповести за Телеграф прича о томе како су јој ’89, у породилишту украли бебу. Своју причу поткрепљује бројним документима.
– Сваког јутра се будим с мишљу да сам можда претходног дана у пролазу срела негде свог сина, који би данас имао 24 године. Када су ми у новембру ’89, неколико дана након порођаја рекли да је умро знала сам да то није истина. Тражићу га док сам жива! Нећу одустати!
Овим речима за Телеграф почиње своју потресну животну причу 45-годишња конобарица Мира Добросављевић, једна од десетине хиљада жртви беби-трафикинга у Србији и члан удружења “Родитељи несталих беба Србије”.
Фото: сxц.ху/Бен Еарwицкер/Гаррисон ПхотограпхyФото: сxц.ху/Бен Еарwицкер/Гаррисон Пхотограпхy
Ова Панчевка је 2. новембра ’89, на свет донела здравог дечака. Са пуних два килограма и 750 грама, беба је добила оцену 9. Ништа није указивало на то да ће у мајчином наручју бити свега неколико сати.
– Пошто сам подојила сина, сестра га је однела и више га никада нисам видела. Сутрадан су ми саопштили како је беба изненада помодрела и како је због проблема са срцем хитно пребачена на дечје одељење у Панчеву – почиње причу Мира о како каже најнесрећнијем дану у животу.
Док је Мира лежала у болничком кревету ишчекивајући вести о здравственом стању сина, њен супруг Раденко добио је телеграм из Београда у којем га обавештавају како је њихов син изненада преминуо!
Раденко у шоку одлази у Панчевачко породилиште у којем му докторка саопштава како није имала појма шта се догодило и како јој је жао због свега. Саветује му и да у посету Мири дође са старијим сином Радосавом како би “лакше поднела тужну вест”.
На Раденково питање како и када може да преузме леш сина објашњавају му да то није његова брига и да ће све средити надлежни из Београда.
– Када су ми саопштили да ми је син умро, нисам знала где се налазим! Било ми је свега 21 година… Од јутра до мрака сам плакала, нисам желела никога да видим, а уверавања лекара и медицинских сестара о томе “како сам још млада и како ће бити деце” нисам могла да слушам – прича видно узнемирена Мира додајући да је седам година након ове трауме на свет донела још једног дивног дечака којем је дала име Стефан.
Деца су јој давала снагу за борбу, међутим бол није престајао, а инстикт да је њен средњи син ипак негде жив није је издавао. А, онда је нову пометњу у њен живот унео документ који јој је уочи Нове 2009. стигао директно на врата.
– Из општине ми стиже документ о томе како је мој син Игор Добросављевић, рођен 2. новембра 1989. пунолетан, и има право да изађе на гласање… Нисам могла да верујем! Од тог тренутка почиње моја бесомучна потрага за сином. Шта ако сам га негде срела у пролазу, видела? Баш у то време снаја је била пред порођајем и цела ситуација је била још тежа – објашњава Добросављевићева.
Нико од надлежних, међутим, није хтео да јој помогне. У општини јој саопштавају да њеног сина нема у матичним књигама, иако је на списку за гласање, у болници је уверавају да је “у питању грешка”. Но, податак који добија из два погребна предузећа додатно побуђује њене сумње.
– Нисам могла да верујем када су ми из погребних завода у Панчеву и Београду рекли да беба није нигде сахрањена! У СУП-у и општини убеђују ме како то ништа не значи. Годинама су сви надлежни окретали главу од мене… Све док нисам чула за удружење “Родитељи несталих беба Србије” – прича Мира додајући како су се само захваљујући њима ствари након деценију дуге агоније помакле са мртве са тачке.
– Сазнала сам не само да је мој син жив и да се налази у Србији, већ да постоји вероватноћа да живи у Панчеву. Жао ми је што не могу да вам откријем више информација, али на основу докумената до којих смо дошли сада више него икада верујем да ћу коначно пронаћи свог сина – завршава причу за Телеграф Мира додајући да је данас поносна бака једногодишње Уне и трогодишњег Луке, да ужива у сваком тренутку са синовима, супругом и снајом и да је они својски подржавају у напорима да пронађе давно изгубљеног члана породице Добросављевић.
