Прочитај ми чланакМирослав Томић из Брасине код Малог Зворника успео је да преживи то што су га у Либији отели припадници терористичке организације Боко Харам.
Сад је у свом дому са супругом и двојицом синова.
Тог кобног 24. априла радио је са колегом из Немачке извештај са два радилишта код нафтне бушотине „Месина оил филд“. Вратио је Немца у камп и запутио се на друго радилиште.
– Нисам одмакао ни 15 метара, испред мене су искочила тројица мушкараца. Одмах сам знао да су то припадници Боко Харама, видео сам црне кундаке, на којима пише ИСИС. Завезали су ми ноге и руке и ставили ме у пртљажник мог џипа. После неког врмемена заглавили су се у песку – присећа се Мирослав.
Иако говори арапски, правио се да их не разуме. Наредили су му да вози.
– Чуо сам како су рекли: „Боље да га не убијемо сад, него да га искористимо“. Слупали су ми телефон. Њихово непознавање енглеског језика ми је продужило живот. Ставили су ми нож под грло и наредили да преводим навигацију. Преводио сам погрешно, купујући време – објашњава Мирослав.
Две хиљаде километара даље су се зауставили.
– Био сам три дана без воде и хране. Повремено би ми давали воду помешану с нафтом да би ме одржавали у животу. У току ноћи успео сам да прегризем конопце. Ујутру су ме двојица извела напоље, један с упереном пушком, други с ножем. Рекоше ми да се помолим богу. Помислио сам да је боље да умрем од метка, а не до ножа! – каже Мирослав који ни сам не зна одакле му снаге и наставља:
– Подигао сам камен и ударио војника с ножем у препоне, па у главу. Подигао сам га и користио као штит. Трећи војник, је стајао на литици и хватао сигнал од сателита. Почела је пуцњава, један метак ми је окрзнуо чело, други део изнад ува. Пао сам. Завезали су ми ноге и руке, па ме везали за џип и вукли по путу једне долине, где су ме оставили да искрварим на сунцу – препричава Томић.
Живот дугује племену Црни Табу
Мирослав је њима два месеца пре отмице помагао и командант је рекао да им је брат. Кад су чули за отмицу, кренули су у потрагу.
– Десет дана ме Црни Табу неговао рањеног. Мазали су ме крвљу антилопе да ми ране брже зарасту. У хладним пустињским ноћима грејали су ме својим телима. Тако смо путовали док нисмо стигли у болницу – испричао је Миросалaв.
