Трудио се Динко Грухоњић, својски, таласао, динковао, шакићевао, само да га неко нападне напокон, да му осмисли тај његов активизам, како би фама о младим српским фашистима могла да живи и траје, још коју декаду. Тако то иде и не престаје, не мења се стратегија и приступ, јер оно што ваља – не треба мењати.

Грухоњић, постфестум, разуме се, тврди како није исправно схваћен, и како није тако мислио, деконтекстуализован је, измонтиран, јер је он, главом и брадом, највећа жртва фашизма и фашиста, у ствари, фашиста оних некад – породично, а и ових сад, напречац склепаних и непостојећих, измишљених али неопходних – лично, а ми, заправо, само пук пуки, неспособан да покапира нијансе тог истанчаног дозлабога хумора и димензије приватног (предузетничког, НВО?) језика, којим они тамо себи, по острвима и отоцима, уприличавају политичког типа зезања и наругивања светини неспособној да себе заточи исто тако на отоцима, у вечеринкама вина и пијанина. 

Рецепт је јасан и одавно га је добро препознао поводом Фрљићеве уметности, Распудић Нино. Ругај се цркви, Богу и оцу, доводи у вези са профаним, често и лако, а кад мучени народ устане да брани то што види као свето и своје, и као једино што му је остало, оптужи га, инстант, за следеће, овим редом: 

– клерофажизам,

– урођену глупост и назадност која му се на лобањи и у устима очитује, и

– етнофилетизам; 

И одмах се, затим, представи као најригоризнији ортодокс заправо, којем је више него свима и више од свега, стало до правде, мира, доброг хумора, људи и врлина, и ког светина – јер је глупа ко точак и толико још и крвожедна, упорно не капира.

Либерали, политички сатиричари наших дана, лишени сваког духа, огрезли циници, наметнули су и нама и себи, лажни осећај своје посебности, утемељен практично ни у чему. Духовност уопште, свели су на пар попова и џипова, њих, опет, даље свели на пар обљубљивача, а себе – занимљивог ли геста – увезали некако с научношћу и рационалношћу, што има је дало за право да верују како им је тапија на „здрав разум“, припала с оправданим разлогом.

Мучени, тако, својом непостојећом „интелектуалном супериорношћу“ за коју су сами себе прогласили да их краси, они се, лако и радо, наругују свему што им не личи на њих, а још радије и лакше, бивају жртве општег фашизма који само што није досегао свој нови историјски израз.

У својој бити – конзервативни, по животним позицијама – привилеговани, досадни и ограничени – по обзнанама, ови ботови неолиберализма, класични НПЦ-ијеви (non playable characters), додијаше у правом смислу и Богу и народу, а, највероватније – и себи самима.

Фашизам који непрестано умишљају да се над њима врши свакодневно, оптерећује их толико да својим све сланијим шалама и пошалицама, морају отићи предалеко, јер уз шта да пију своја вина, ако не уз тај осећај да си жртва фашизма и историјског усуда који је усуд – управо јер историју чине такви, лобањасти и глупошћу изобличени Срби, и уз – врхунца ироније – пошалице на сопствени рачун, себе као „жртве фашизма“ која уображаваш да јеси.

Све се, наравно, види из авиона и јасно је ко дан. И та неподношљива лакоћа лагања да си жртва фашизма данашињице, и то да се таква самовиктимизација – добрано исплати, и омладинцима и не остаје ништа друго него да ти се појаве на факултету и да те приупитају: о чему ти то, тако лако и тако лажно? Јер се једино тако исправно и одговара на неукусне шале које зазивају стварне жртве из наше историје. 

Наравно, ко кец на десет је и таква околност дошла, јер удар на сваки облик испољавања народности и исправљања кичме, унапред је спреман, деценијама већ, и он је у маниру класичне подметачине: фашистичка омладина, ево, ту је, бране ми право на рад, а све то уз подршку режима који у томе има своје интересе и умешане прсте, с примесом „фашизма“, разуме се; ако се таква изразито неповољна околност, помало можда и скривљена, ал’ шта да се ради, у ближој будућности, одрази и на коштање мојих „антифашистичких“ услуга, Боже мој, тржиште опасних идеја одлучује о томе.

А свему томе, неке тамо године, опет, у пригодној атмосфери, смејаћемо се силно, и само нама биће јасно коме се ми то, заправо, подсмевамо. Трећа већ генерација, хладније од леда, добила је своју етикету „фашиста“, посао је – дакле – успешно обављен.

Владимир Табашевић