Pročitaj mi članak
Знате ли шта је прво урадио Нил Армстронг пошто је закорачио на Месец и изговорио чувену реченицу о важности тих корака за човечанство? Поставио је америчку заставу на Месечево тло и послао јасне поруке: показао је доминантност своје земље у односу на друге и на неки начин „обележио територију“. И заиста, када је реч о државним симболима, стручњаци потврђују да су истицање заставе и грба, као и интонирање и певање химне, заправо суштински знак идентификације и припадности.
То се, кажу, најбоље види на спортским такмичењима, али и у традицији неких држава чији грађани у својим двориштима, за време празника или чак свакодневно, на јарболима истичу државне заставе.
Државни симболи наше земље уређени су Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, који је Народна скупштина усвојила 2009. године. Грбом, заставом и химном Републике Србије, пише у Закону, „представља се Република Србија и изражава припадност Републици Србији“. Осим тога, утврђена су и правила и ограничења о истицању и употреби државних симбола и прописане казне за непоштовање.
Теоретски је, дакле, све на свом месту, у пракси је, међутим, мало другачије. Заставе, као најчешће истицаног државног симбола, често нема на местима где би требало да буде, чак ни за време државних празника. Ако је истакнута, дешава се да је прљава или поцепана, а јавност још није сазнала да је због тога неко кажњен.
У званичном рефрену химне: „Боже спаси, Боже храни српске земље, српски род“, уместо „земље“ често се пева „краља“. Није занемарљив ни број оних којима је још „на срцу“ бивша југословенска „Хеј Словени“.
СЛОВО ЗАКОНА
По Закону из 2009. године, „грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као велики грб и као мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као државна застава и као народна застава, са размерама 3:2 (дужина према висини); стандардна је државна застава квадратног облика коју користе председник Републике и председник Народне скупштине. Химна Републике Србије јесте свечана песма ‘Боже правде’ Јована Ђорђевића, на музику Даворина Јенка“.
Иначе, државна застава је са грбом, а народна је само тробојка.
Узме ли се у обзир да, када је реч о грбу, Владина комисија још није завршила графичко решење за враћање двоглавог орла из 1882. године, онда се намеће низ питања: колико се српски државни симболи поштују у самој Србији, колико су заживели у народу, да ли их се стидимо, да ли се њихово истицање изједначава са национализмом, али и како их доживљавају припадници националних мањина?
Професор Слободан Антонић, социолог и политиколог, сматра да је у Србији слабо развијена култура поштовања државних и националних знамења, иако је саставни део личне културе идентитета.
– Део наше утицајне културне елите, нажалост, прогласио је „смрт идентитета“. За њих је свако истицање било ког елемента српског државног или националног идентитета „ретроградно“ и „националистичко“. Да није спортских манифестација, где се мора свирати химна и подићи застава, наша деца практично не би ни знала како нам изгледају државни симболи – каже Антонић.
Он подсећа и да у другим земљама настава започиње химном и подизањем заставе, а да за празнике, грађани државним заставама украшавају своје балконе или прозоре.
– У Србији би наши „другосрбијански“ културни снобови то одмах прогласили национализмом. Али ко не поштује себе, не може очекивати ни да га други поштује. Да Срби више држе до својих знамења, те симболе би свакако више поштовале и наше националне мањине. Но, део Срба има проблем са идентитетом, јер себе сматра некаквим „грађанима региона“ или „екс-Југословенима“. Неки од њих су чак развили прави аутошовинизам, па мрзе да уопште виде српску тробојку, да чују српску химну, па чак и да чују сам придев „српски“. Јер, уместо да кажу „српско друштво“ они ће увек рећи „друштво Србије“ или, у најбољем случају, „србијанско друштво“. Та врста загрижености је заиста жалосна, али даје тон утицајнијем делу наше јавности – вели Антонић.
Грађанима, пак, поручује да „не би требало да се обазиру на те снобове, него да слушају своје срце“. А управо то, каже, раде млади, „када спонтано и много слободније од старијих, истичу знамења свог идентитета“.
Историчар Чедомир Антић, међутим, тврди да су грађани неочекивано снажно привржени државним знамењима, јер све до 2003. код нас није постојала обавеза истицања државне заставе на државним зградама, а уведена је уредбом у време ванредног стања после атентата на Зорана Ђинђића.
– Однос према државним знамењима може се посматрати са становништа грађана и политичких елита. Однос велике већине грађана према застави је изузетно добар. Када је политичка елита 2004. и Уставом из 2006. године коначно прекинула са лутањем, мимикријом и травестијом, народ је прихватио државну заставу као своју, па се данас на приватним прославама и свадбама вијоре државне, а не народне заставе – каже Антић.
Он, такође, сматра да у народу не постоје незванични симболи који су, можда, прихваћенији од званичних. Све странке су, подсећа, прихватиле традиционалну заставу и грб Србије. Химна је, каже, такође општеприхваћена, иако има политичара и интелектуалаца који би волели да чују „Востани Сербије“ или „Марш на Дрину“, али „Боже правде“ је утемељенија, прихваћенија и права је химна.
– Када је реч о односу националних мањина према знамењима Србије, теза да их тешко и нерадо прихватају или уопште не прихватају је – политизација! Србија је дала права националним мањинама која Срби нигде, осим у Републици Српској, не уживају. Уосталом, мањине су у већој мери одбациле неаутентичну и срамотну заставу Војводине него државна знамења Србије – поручује Антић.
Док се теоретичари и аналитичари препуцавају у којој мери су знамења Србије прихваћена, свакодневница показује нешто друго. У продавници „Јарболи и заставе“ посла увек има, као и муштерија. Јер, не купују се само заставе, знамења Србије красе и друге производе, као што су шалови, мајице, торбе… на којима су одштампани.
– Они који код нас купују заставе и грбове Србије чине то са посебним уважавањем – каже Стевка Којић, продавац предузећа „Јарболи и заставе“ (некада „Радна жена“) у Београду. – Најчешће муштерије су државна и јавна предузећа, амбасаде, наши из расејања, фолклорни ансамбли, навијачи, спортисти, сватови и, што ме последњих година посебно радује – млади! Наша знамења купују и многобројна приватна предузећа да би их истакла у својим службеним просторијама. Осим тога, наше заставице све чешће купују и угоститељи, па их заједно са заставицама земаља из којих им долазе гости, стављају на столове у ресторанима или собама у хотелима.
САТЕН И СИНТЕТИКА
У продавници предузећа „Јарболи и заставе“ у Београду лепотом плене и посебно блистају најквалитетније сатенске заставе Србије са ресама. Бирају их они који их купују као сувенир, затим, навијачи, спортисти и, наравно, наши људи који раде и живе у иностранству.
Друге, провидне, шупљикаве од синтетике купују се, пак, за државне и јавне установе, јер стоје напољу. Која ће бити одабрана зависи од јарбола или држача на који се ставља. Важно је, открива нам продавачица Стевка Којић, да боје буду постојане при свим временским условима. То се постиже посебним начином производње. Такође, важно је и да се за ветровита места одаберу материјали са већим шупљинама.
Због поштовања заставе купци, наглашавају у овој трговини, увек траже и упутства за одржавање.
(Вечерње новости)
