Прочитај ми чланак
(Курир)
Наш најпознатији адвокат каже да постоје сличности и законитости у начину извршавања убистава у различитим крајевима Балкана.
После злочина у Великој Иванчи, наш најпознатији адвокат Тома Фила, који се у каријери сусрео са више од 1.000 убица, открива да феномен масовног злочинца попут Љубише Богдановића није ништа ново код нас, само што се такве трагедије не догађају често као раније.
Фила је проучавао статистику и наводи да се јасно види да у последњих педесетак година постоје законитости у начину извршавања убистава у различитим крајевима наше земље.
Смртна казна не помаже
Он се оштро супротставља враћању смртне казне, али опомиње и да психијатријски преглед за дозволу за оружје не би био погодно решење у превенцији.“Смртна казна не утиче на злочине. Тај који убије не размишља о томе шта ће да буде после. Он тек после може да размишља како ће да побегне или да сакрије злочин.
Смртна казна очигледно није дала решење“, казао је Фила за лист Недељник. „Што се тиче неке превенције, једноставно не постоји начин да се она уведе. Не може се предвидети кад ће неком у глави опалити окидач да учини нешто овако. Сада као решење помињу психијатријски преглед за дозволу за оружје. То би се претворило у формалност, као лекарски преглед за возачку дозволу.
Питају те који је дан, како се зовеш и лупе ти печат. Траже и потпуну забрану издавања дозвола за оружје. А колико је људи убијено с регистрованим оружјем? Мање од пет одсто“.
Фила за Недељник објашњава зашто се брутална убиства углавном дешавају на селима. Он каже да је смањење броја убистава у Србији повезано с напуштањем села, и одласком људи у градове где се попримају другачији начини понашања. Зато и каже да решење проблема није у законима, већ у образовању људи. У селима су се, како каже, дуго разни спорови решавали насиљем.
Шиптари пуцају у леђа
„Проучавао сам статистику и јасно се види да у последњих педесетак година постоје законитости у начину извршавања убистава у различитим крајевима. На Космету је, рецимо, било уобичајено да се у неког пуца у леђа, јер код Албанаца постоји веровање
да ће убицу, ако убије с лица, убијени прогањати у сну. У ужичком крају догађају се убиства тупим предметом. У Црној Гори су убиства углавном из ватреног оружја, и то најчешће пиштољем. Тамо нисам имао случајеве убистава секиром, али их је највише било код Мораваца. Тамо сам најчешће имао убиства хладним оружјем, и то баш секиром, ређе су користили нож. Постојао је и феномен касапљења лешева и бацање у Мораву. Као да постоји традиција да се спорови решавају на тај начин.
Постоји неколико села у околини Смедерева, које је својевремено књаз Милош населио Бугарима. Тамо се причало ‘пола села је на гробљу, пола на робији’. Шалили су се за једно од тих села које се зове Шалинац, да њихове жене, кад перу прозоре споља, перу их секиром. Раније је било карактеристично да су синови често убијали очеве.
У Војводини су увек била ретка та сеоска убиства. То им је, такође, ваљда генетски. Источна Србија и хомољски крај су поготово специфични. Тамо је увек било највише убистава и веома често их је пратило сујеверје“, подсећа, између осталог, Тома Фила.
