Историја се бави бесконачним низом многобројних друштвених догађаја који се дешавају не само једни за другима, већ и једни поред других на простору целе земаљске кугле и који су сви у непрестаним међусобним утицајима, те је бављење било којим појединачним, конкретним случајем на конкретном терену и у конкретном временском периоду у сталној опасности да се искаже само као делимична истина.

Ако томе додамо и општу мањкавост свих историчара на кугли земаљској, а то је да много већу пажњу посвећују политичкој и војној историји у односу на друге области којима историја такође треба да се бави (на пример: утицај ерупција вулкана на Исланду почетком девете деценије 18. века на избијање Француске буржоаске револуције 1789. године), као и стављање акцента на једним догађајима, пре свега на успешнима, а свесно или несвесно занемаривање других догађаја, пре свега неуспешних, можемо да закључимо да је историјска обрада скоро сваког догађаја, како објективно тако и субјективно, увек само делимично тачна.

На све то, проблем се усложава још и тиме што је просто немогуће временски ток кретања људског друштва успешно пресецати и раздвајати раздобља. Последице неких дешавања испољавају се стотинама година касније, док толико дуге периоде најчешће је немогуће ставити у појединачне радове из историје. Хтели не хтели, морамо да признамо да је свако историјско дело непотпуно и мање или више истинито, без обзира колико су се његови аутори трудили да буду објективни.

Ево три занимљива случаја из историје поређана по дужини временског периода на који се односе и то од краћих ка дужим, а који нам доказују непотпуност историјских обрада:

Смаил-Агa Ченгић

За смрт Смаил-Аге Ченгића нема ко да није чуо од образованих људи код нас. Томе је у великој мери допринео и величанствени спев Ивана Мажуранића под истим називом. А ево шта каже историја:

1836. године херцеговачки везир Али-Паша нанео је тежак пораз херцеговачким и црногорским племенима. Сукоб је настао као последица одбијања Грахова да му даје данак. У борби је погинуо и Јован, рођени брат црногорског владике Петра II Петровића Његоша, као и још осам Петровића. Главни јунак турске победе био је управо Смаил-Ага Ченгић.

Црногорци су вапили за осветом.

Када је у јесен 1840. године Смаил-Ага са војском дошао у Дробњаке да купи харач, пред зору 23. септембра на Мљетичку напали су га Ускоци (црногорско племе) и Дробњаци и убили су њега и још 80 Турака.

Све то историја истиче, а ево шта не истиче:

У то време територија српског племена Дробњака припадала је Турском царству и тек је разграничењем од 1860. године она подељена између Турске и Црне Горе. Због тога је по убиству Смаил-Аге Ченгића уследила сурова турска освета према Дробњацима (Ускоци у ширем смислу припадају Дробњацима). Дакле, Турци су жарили и палили по територији Дробњака, по обичном народу, убијали, робили, силовали, пљачкали, уништавали. Из разговора са појединим Дробњацима скоро сам сазнао да су девет месеци по турском свећењу Смаил-Аге Дробњаци поубијали сву своју тек рођену децу.

Чу Јијан Чанг

Нема ко није чуо ни за вођу Монгола, Џингис-Кана, оснивача највеће државе коју је свет икада видео. На великом скупу монголског племства 1206. године проглашен је за цара и од тада се звао Џингис-Кан, док му је право име било Темуџин.

1215. године освојио је Северну Кину и Пекинг. Затим је његова војска освојила целу Централну Азију и однела је прве победе над руским кнезовима на реци Калки.

Када је 1227. године умро Џингис-Кан, његови наследници наставили су даље да шире територију монголске државе.

Војска Џингис-Кановог унука Бату-Кана продрла је на запад све до Немачке и до Хрватске потукавши и Мађарску и Пољску и Немачку војску, док је на север продрла све до Новограда претходно освојивши многе руске кнежевине.

Други Џингис-Канов унук Хулагу-Кан освојио је преостали део Ирана, а 1258. године заузео је Багдад и погубио последњег Калифа и сву његову родбину.

1271. године Монголи у Северној Кини оснивају своју царевину Јуан са седиштем у Пекингу, а затим освајају централну и јужну Кину, Сунску и Ханчоу царевину.

Са толико великом територијом било је немогуће управљати из једног места, те се Монголско царство до 1280. године поделило на више делова, такозваних улуса.

Дотадашња историја монголске експанзије свету је мање-више позната и она је безброј пута обрађивана све до данашњих дана како у књигама тако и у филмовима, тв серијама, па све до најновијих историјских тв канала кабловских телевизија.

Е сада наступа други део приче, много мање познат обичном свету ван Кине. Једно од многобројних питања је, на пример: докле су Монголи владали Кином?

Очигледно је да је историја много више ставила акценат на монголску експанзију, на монголска освајања, док је касније опадање монголске моћи скоро сасвим занемарила, запоставила, као да је у питању друга, тамна страна Месеца.

Питање може да гласи и да ли је ико у Србији чуо, изузмемо ли оне који се професионално баве кинеском историјом и кинеским друштвом, за сиромашног кинеског сељака из 14. века, који се звао Чу Јијан Чанг? Не верујем да је за њега у Србији ико чуо. Нема шансе. А ево како су се ствари у Кини даље одвијале после њеног потпуног освајања од стране Монгола 1271. године.

Нормално да се кинески народ није мирио са монголском окупацијом. Прво су настала масовна тајна удружења од којих је најпознатије било „Бели крин“, а 1348. године букнуо је у Јужној Кини устанак кинеских сељака против монголских чиновника и војних старешина који су их сурово угњетавали. Чу Јијан Чанг је, захваљујући својим изузетним способностима, успео да обједини све појединачне побуњеничке сељачке војске, као и да задобије подршку свих класа и сталежа кинеског друштва.

1368. године огромна сељачка војска под вођством Чу Јијан Чанга осваја град Нанкинг, у којем се он проглашава за цара, а новонасталу државу назива Минг. Исте године његова војска креће у поход на север и од Монгола заузима Пекинг. Поражене Монголе гони и даље све до њихове постојбине, где их коначно покорава.

Дакле, онај који је упознат са историјом Монгола у 13. веку, са њиховим сјајним победама и са њиховим освајањима највећим у историји света, зна само делимичну, непотпуну истину, зна само први део приче, док ако жели да сазна потпуну истину, други део приче, мора да проучи и историју Кине у 14. веку.

Из свега овога изузимамо даљу судбину западних улуса Монголског царства.

Британски Келти

Да је временске периоде посматрања веома тешко ограничити, раздвојити, показује нам и следећи пример.

По пропасти Западног римског царства од друге половине 5. века, па све до почетка 7. века, германски Англи, Саси и Јити постепено су освајали територију данашње Енглеске потискујући староседеоце, келтске Брите. Део Брита, не могавши да се одупре англо-саксонској инвазији, најезди, а не желећи да живи у ропству, препловио је Ламанш и населио се у Западној Француској, те се та област по њима и назвала Бретања.

Почетком 10. века Нормани (људи са севера) су се под вођством Ролона, а уз невољну дозволу француског краља, населили у области северно од Бретање, те се од тада та територија по њима назива Нормандија.

Када су у 11. веку Нормани под вођством Виљама, касније названог Освајач, кренули у освајање англо-саксонске Енглеске, у њиховој војсци значајно место су заузимали и одреди Бретањаца.

1066. године, у бици код Хестингса, Нормани су поразили англо-саксонску војску, убили њиховог краља Хералда и освојили читаву Енглеску. Колика је мржња између зараћених страна била у питању најбоље доказује забрана освајача да се са бојишта уклоне и достојно сахране тела изгинулих англо-саксонских ратника наредних 10 година.

Дакле, Бретањци су пуних 500 година памтили зло које су им нанели Aнглосаксонци, стрпљиво су чекали згодну прилику и на крају им се најсуровије осветили.

ЗАКЉУЧАК

Да са историјског аспекта и читавих 500 година, пола миленијума, не представља нарочито дуг период доказује нам и Хомер, који је спевао Илијаду и Одисеју петстотина година после Тројанског рата, као и српски народ и његови гуслари који су о Косовком боју певали исти временски период после његовог догађања.

А да је са историјског аспекта оно што се дешавало пре пет векова уствари било јуче, потврђује нам и данашња друштвена збиља у земљи Србији. Наиме, од 16. века у Западној Европи, нарочито у Француској и Шпанији, да би државе што пре дошле до нових прихода, све чешће су почеле да продају државне положаје и звања као и да наплату пореза дају у закуп. Данас смо у Србији сведоци партијског запошљавања у државној служби, што је свакако један вид продаје државних положаја, као и поплаве лажних диплома и лажних звања које се продају пре свега на приватним факултетима, али органским повезаним са влашћу, као и увођења од стране државе приватних судских извршитеља чији је превасходни задатак да повећају наплату фискалних и парафискалних прихода на терет становништва.

Они који уводе као нове инструменте повећања државних прихода или инструменте учвршћивања своје власти, а у ствари инструменте настале још пре 500 година, морају и да знају, и да буду свесни последица, које су они проузроковали приликом свог првог увођења, а који су се огледале у великим и крвавим друштвеним сукобима.

(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)

Ознаке: Алекса Мијаловић, историја Британије, монголска освајања, србин инфо, српска историја