Елитистички приступ у политичкој социологији настао је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века у делима Гаетана Моске и Вилфреда Парета. Њима ће се нешто касније придружити и Роберт Михелс. Како су теорије елита настале у Италији и Немачкој уобичајено се и са доста основа сматра да је овај теоријски приступ био карактеристичан за земље са много феудалних остатака, у којима је демократија била у повоју. У случају Италије и Немачке то је донекле и разумљиво јер су обе земље доживеле уједињење изразито касно у односу на друге европске државе (тек 1871. године).

У средишту овог тока у политичкој социологији је становиште да је основна карактеристика сваког друштва као политичке заједнице подела на оне који владају (елита) и оне којима се влада (маса). Због тога се с правом сматра да су овом приступу комплементарне теорије које припадају такозваној психологији или социологији маса, чији су оснивачи Гистав ле Бон, Габријел Тард и Зигмунд Фројд.

Идеја да одабрани треба да владају није тако нова, као што је нов термин елита, којом се она изражава. Тако смо још код Платона имали идеју да филозофи, то јест они који су супериорни јер су најмудрији, треба да владају друштвеном заједницом.

У древној Кини постојала је 1300 година дуга кључна улога једног посебног друштвеног слоја, мандарина (или литерата), који су представљали бирократски апарат на основу кога су владале царске династије.

Елитистичке концепције о владавини „божјих изабраника“ често су присутне и у религијским концепцијама. Најпознатији такав пример је браманска религија у старом индијском друштву, чијим су кастинским доктринама биле успостављене оштре и непремостиве поделе које су регулисале све кључне односе међу различитим деловима друштва. Каста брамана је била највиша каста, са неупитним духовним статусом и световним образовним функцијама, али и привилегијама, а трагови ублажених кастинких подела су се одржали до наших дана.

Идеје да друштвом треба да владају одабрани имамо не само у класичним аристократијама, већ их налазимо и у модерном времену. Тако се од утописте Сен Симона у првој половини деветнаестог века, па до економисте Џона Кенета Галбрајта у другој половини двадесетог века, срећемо са схватањима да друштвом треба да владају индустријалци и менаџери или научници и експерти.

Но сам термин елита, према наводима Тома Ботомора, потиче из шеснаестог века када се у Француској употребљавао у двоструком смислу као ознака за избор и као опис робе изузетне финоће, да би се касније њена употреба проширила на примену за означавање виших социјалних група и ударних војних јединица.

КЛАСИЧНИ ЕЛИТИЗАМ

Моска и Парето – Борба за примат око теоријског очинства

Оправдано се сматра да су за заснивање теорије елите најзаслужнија два аутора – Гаетано Моска и Вилфредо Парето. Као што ће се касније видети, Парето је први употребио термин елита, али је Моска први у модерно време формулисао основни принцип елитистичке теорије о подели друштва на политичку или владајућу класу и на класу оних којима се влада. Ова два Италијана спадају у најзначајнија имена политичке социологије у време њеног формирања као научне дисциплине, дакле крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.

Обојица су рођена средином деветнаестог века. Вилфредо Парето је рођен у Паризу револуционарне 1848. године и живео је до 1923. године, до почетка владавине Бенита Мусолинија. Потиче из добростојеће породице виших класа, а по образовању и језицима којима се служио подједнако је био Италијан и Француз. Рано је напустио инжињерску каријеру у Италији и прешао у Швајцарску, где је постао угледни професор економије на Универзитету у Лозану.

За разлику од њега, десет година млађи Гаетано Моска био је Италијан до сржи. Рођен је 1858. године на Сицилији, у средње-буржоаској породици надахнутој либералним идејама. Након завршетка студија права одлази на годину дана у Рим, па се враћа у Палермо где пише и објављује своје прво дело „Теорија власти и парламентарна владавина“. У потрази за универзитетском професуром поново одлази у Рим, где је најпре радио као уредник Конгресног билтена, а започео је академску каријеру као специјалиста за уставно право. Због оштрог критичког става према режиму који није испунио обећања након уједињења Италије (Рисоргименто) с пуно тешкоћа је, после много година, добио професуру на Универзитету у Торину. Колико је, ипак, био уважаван говори и чињеница да је био биран за сенатора. Умро је 1941. године.

Постоје, истина ретки, аутори који сматрају да између теорије политичке (владајуће) класе Гаетана Моске и теорије елита Вилфреда Парете нема никакве повезаности. Један од њих је Артур Ливингстон (Артхур Ливингстон) који управо изричито каже да нема никакве дијалектичке или историјске везе између Паретове теорије елита и Москине теорије владајуће класе. Већина, међутим, дели мишљење Карла Фридриха да је Паретова „владајућа елита“ у великој мери идентична са Москином „политичком класом“.

Оба аутора имају много тога заједничког у интелектуалном смислу, а и разлика у битним тачкама. То је, можда, један од разлога што се међусобно нису волели, а њихова дугогодишња конфронтација око примата за откриће савремене елитистичке теорије, по многима је имала карактеристике италијанске породичне свађе.

Шта је то што им је заједничко?

Моска и Парето су били незадовољни оним што су тада у теоријском и практичном политичком смислу нудиле две најважније идејне опције тога доба: демократско-либерална и марксистичко-револуционарна. Криза младе парламентарне демократије на заласку викторијанске епохе, као и неуспеси и стагнација радничког покрета инспирисаног марксизмом, створили су код обојице истовремено одбојан став како према либералној демократији тако и према социјализму.

Њихова стартна теоријска позиција је у основи била иста: старомодни лаиссезфаире либерализам и чврсто веровање у слободну међуигру друштвених, а пре свега економских сила.

Парето и Моска деле заједничку негативну реакцију према модерности, а пре свега према општим последицама индустријске револуције. То се свакако може објаснити специфичношћу италијанског контекста, то јест чињеницом да је италијанско друштво знатно заостајало за тада најразвијенијим капиталистичким земљама света. Такво негативно становиште их је довело до у основи конзервативне, а неки мисле чак и контрареволуционарне позиције.

Отуда не чуди што ће се обојици, а нарочито Парету, приписати теоријска и интелектуална одговорност за појаву фашизма и тоталитаризма у Италији. Познати француски политички социолог Рејмон Арон (Раyмонд Арон) ће Паретову теорију (не улазећи у његове личне афинитете) протумачити као фашистичку: „Нема сумње да оно што имамо овде је један тип фашизма: интелектуалног или полуинтелектуалног“ (Арон, 1937). Нешто ће слично, у делу написаном годину дана раније, дакле 1936., рећи Франц Боркенау: „У Паретовом делу по први пут ће наћи јасан израз снажна тенденција ка променама политичке машинерије и друштвене организације која је отелотворена у бољшевизму, фашизму, националном социјализму и збиру сличних покрета; чак јасније него у делу Жоржа Сорела, који би заједно са Паретом, могао да буде рангиран као претеча и гласник политичких и друштвених промена које видимо ових дана“.

Због тога ће оба аутора, Парето и Моска, добити ознаку „новог макијавелизма“, под којом су дуго остали. Колапс демократије, пре свега у Италији и Немачкој, у периоду након 1922. године оживео је стару дилему, присутну још од Аристотеловог времена: шта бива када демократија својевољно абдицира и релативно слободно изабере пут у тиранију?

Одговор елитиста на ово питање био је аристократски конзервативан и крајње неефективан. Њихова теорија елите само је представљала још једну потврду старе опасности да се демократија дегенерише у деспотизам. Због тога су обојица, а нарочито након појаве њихових главних дела на енглеском (Парето 1935, а затим Моска 1939) била изложена оштрој, можда и преоштрој критици од стране демократски усмерене политичке теорије. То је нарочито дошло до изражаја у широкој теоријској и идејној конфронтацији против фашизма и нацизма у предвечерје, током и непосредно након Другог светског рата.

Моска је развио модел структуре моћи који је довео у питање традиционалну Аристотелову класификацију облика владавине. Сматрао је да без обзира шта устав каже, мањина увек влада већином.

Парето је такође имао за циљ да развије систем којим се могу предвидети закони промене и стабилности, а његов закон циркулације елита је управо гарантовао стабилност политичких промена.

Без обзира на све примедбе, као и на оно што их објективно спаја и раздваја, Моска и Парето деле пионирску славу новог приступа политичким наукама и политичкој социологији. У књизи Моска и теорија елитизма (1985) Еторе Албертони оцењује да се с разлогом може говорити о новој „парадигми Моска-Парето“. Моска и Парето, као и Михелс након њих, понудиће једну врсту филозофије политичке моћи. Као и код већине доктрина које су привлачне на лак начин, основна идеја је једноставна и препоручује се високом почетном вероватноћом свакоме ко има било какво политичко искуство. Ево како то изгледа у формулацији самог Моске: „Политичка моћ је увек била, и увек ће бити, вршена од организоване мањине, која је имала и имаће средства, различита у различита времена, да успостави своју моћ над већином“.

(Башта Балкана)

Ознаке: власт, елита, теорија