Прочитај ми чланакНа крају, можда ћемо ипак сви стати под једну шљиву... Од 1992. године Србија је остала без 600.000 људи, односно укупно без Новог Сада, Ниша и Крагујевца.
Преведено у годишње бројке, сваких 12 месеци нас је по 38.000 мање. И, што је најгоре, томе се не види крај…
Министарка без портфеља, одскора задужена за демографију и популациону политику у Влади Србије Славица Ђукић Дејановић набраја неколико разлога за овако црну слику.
– Ту је пре свега смањена стопа наталитета, али и миграције. Велики број радно активног становништва напушта земљу. Има нас око четири милиона ван Србије. Од многих болести које се касно дијагностикују умиремо чешће него што се догађа у другим земљама. Тако да су нам стопе које иду у прилог смртности и лошем квалитету живота такође лоши показатељи. То све наравно изискује мере популационе политике на којима управо најозбиљније радимо. Да стање поправимо колико је то могуће – каже Ђукић Дејановић.
Она наводи да би било дивно да мере које су планиране у наредним годинама зауставе ове трендове.
– Они су негативни, али да не буду још негативнији, то је примарни циљ – наглашава министарка.
Србија је изгубила велики број становника, а како каже књижевник Матија Бећковић, народ који не осећа да има перспективу најчешће има и белу кугу.
– Људи који нису успели да реше свој лични проблем, неће да стварају нове несрећнике. Има наде да се стање поправи ако се отворе видици, то ће свакако помоћи и у решавању овог проблема – коментарише Бећковић.
Социолог Ратко Божовић објашњава да је до овог великог губитка Србије дошло услед хаотичне кризе и транзиције.
– Њима се не види крај. Владају безакоње и сиромаштво. Велики број људи не само да је умро него је и напустио земљу. То се односи пре свега на младе људе – истиче наш саговорник.
Божовић додаје да је у питању једно велико расејавање.
– Мислим да је овај велики губитак резултат кризе и транзиције које су учиниле да су се промени стил живљења и опстајање. То је све велики део друштвеног кошмара. Имамо последице, јер када нестану људи ту нема више поправка – каже Божовић.
Како објашњава, неред у друштву је исто што и неред у породици.
– Она није формирана, све се нашло у вакууму, склона је паду, а урушавање је било неизбежно. Сиромаштво је деградирало друштвени стил. A саму породицу када оптерете страх и апатија, тескоба, безнађе и стрес, онда нема услова да се репродукује – закључује Божовић.
