Прочитај ми чланак
(Димитрије Мркшић)
На почетку протеста, нико није ни могао да верује да ће оволико дуго да потраје. Сви су мислили да ће се ствар решити за неколико дана, као што је и много пута до сада. Где је настао проблем, искрено не знам нити могу да знам јер у преговоре нисам укључен, али видим да обе стране имају позиције као да се ради о неким личним питањима, као да је питање части не попустити ни за јоту, и као да је питање победе оцрнити другу страну и оставити је са што мање „добитка“.
Стање адвоката, огромне већине, у Србији данас је много горе него на почетку протеста. Финансијска ситуација која ни пре није била посебно завидна, додатно је отежана. Зашто се онда истрајава у протесту који финансијски уништава целу једну грану? Због тога што се овде ради о опстанку једне професије, о опстанку неколико хиљада интелектуалаца, који се боре једино за право на рад, за она права и оне послове којима се адвокатура бави у овом или оном облику постојања већ пар хиљада година (да, није грешка, пар хиљада година).
На овом месту, пошто је медијски простор адвокатима поприлично сужен, навешћу само неке од ствари које преовладавају када се о протесту прича, и покушати да објасним зашто те ствари не стоје.
1. Адвокати штрајкују због Мишковића
Ова реченица, понављана као мантра, увреда је за свакога ко се адвокатуром у Србији бави, јер баца љагу на целу једну професију. Адвокати штрајкују јер је у питању финансијски опстанак професије и будућност адвокатуре у Србији. Ако изузмемо логичну страну овог аргумента (да један човек има толико пара да свакога дана плаћа 4800 људи чије услуге нису јефтине да не раде ништа), правна страна овог аргумента је и више него мањкава, јер Мишковићев процес застарева за више од десет година. Не верујем да било ко мисли да протест адвоката може потрајати десет година.
2. Због штрајка адвоката злочинцима не могу да се одреде притвори
Могу, јер ЗКП даје могућности да се притвори одређују и без саслушања, и без присуства адвоката. Због чега се те могућности не користе, то је питање за судове. Такође, ко прати оне најтеже случајеве, може прочитати и да се притвори најтежим злочинцима итекако одређују, иако нико од њих нема адвоката.
3. Предложеним изменама закона излази се у сусрет захтевима адвоката
Апсолутно не. „Солемнизација“ уговора од стране нотара није ништа друго него стављање знања и умећа адвоката на милост и немилост нотара, који имају и финансијски интерес да не оверавају такве уговоре. Адвокати су тражили да, као и свуда у свету (сем Босне и Херцеговине), печат адвоката значи да нотар само оверава потписе на уговору, као што је то чињено у судовима до сада, уколико уговор испуњава остале услове форме, као што су потпуна и уредна пратећа документација, одређена садржина прописана законом и слично. И не само уговоре о промету непокретности, него и све остале врсте уговора које странка жели да, ради своје сигурности, овери.
4. Ранији систем је омогућавао продају станова по неколико пута
Ово је истина. Али не цела истина. Раније, приликом овере уговора о купопродаји непокретности у суду, уз уговор о купопродаји непокретности је морао да се приложи и извод из катастра, потврда о плаћеном порезу, и још неколико других папира. Такође, уговори су се оверавали у месту где се непокретност налази, како би се могућност преваре свела на минимум. Даље, један примерак уговора је сам суд који уговор оверава слао у Пореску управу, која је одмах морала да узме уговор у обраду. Дакле, уколико су се станови продавали по неколико пута, криви су адвокати који су такве уговоре састављали, али је највећи био пропуст државе која је била дужна да такве уговоре контролише. Успостављањем оваквог система, држава је признала да није способна да сама врши контролну улогу приликом састављања оваквих уговора и решила је да тај део посла препусти приватним лицима (нотарима), али то није и не сме бити ствар која погађа остале професије, попут адвоката, којима је оваквим прописима одузето право да зарађују склапањем уговора.
5. Прави промет ће овако бити сигурнији и бржи
Ово апсолутно не стоји. Као прво, постоје одређени , врло специфични, уговори за чије је састављање потребна дугогодишња пракса, коју већина адвоката, као ни већина нотара, не поседује. Нотар који би требало и да солемнизује такав уговор једноставно не би био у стању то да уради на довољно квалитетан начин. Даље, постоје уговори који имају преко педесет страница. Нотар, да би гарантовао за њихову садржину, морао би да се детаљно упозна са садржином уговора и свим пратећим документима, као и са техничком страном тих уговора, за шта једноставно неће имати времена, а вероватно ни интереса нити воље. У правном промету постоји даље на десетине проблема који ће се јавити као проблем у пракси, а који се оваквим системом неће моћи решити, јер ни ја да сам на месту нотара не бих хтео да будем апсолутно одговоран за, рецимо, неке врсте алеаторних уговора, који су у преко педесет посто случајева могуће спорни. Такође, поред уговора, појавиће се и одређени поступци који су прописани законом, а који у пракси знају да буду веома спорни, иако не мора да значи да се ради о некој превари (рецимо, усмени тестамент пред сведоцима). Не верујем да ће бити лако наћи нотара који ће на себе смети да преузме такву одговорност. Ако уз то узмемо број нотара, који ће бити ограничени на одређену географску територију, проблеми ће се само повећавати.
6. Адвокати су против увођења нотара и против конкуренције
Говорећи у своје лично име, ово је неистина. Не само да нисам против, него апсолутно подржавам, јер ће нам јавнобележнички записи драстично олакшати правни промет са правним системима у земљама око нас. Између осталог, што уопште није занемарљиво, нотари ће помоћи грађанима са Косова и Метохије приликом обављања свакодневних послова, јер нее морати да путују у крајеве у којима се не осећају сигурно.Такође, ако посла имам са својим колегом, школованим правником, лакше ћемо се разумети и сарађивати. Нити имам било шта против и да он заради новца колико ће зарадити – уколико је добар, и уколико прихвати да сноси толику одговорност колику ће да сноси, и треба да заради много новца. Једино зашта се адвокати залажу (верујем у већини) јесте да на тржишту постоји здрава конкуренција, и да се никоме декретом не одузима посао. Чак и то што је нотарска скупштина основна супротно закону нигде није истицано, све док се против адвоката нису почели истицати аргументи који везе са обуставом рада немају. Нотари ће у сваком случају узет велики део послова који су до сада обављали адвокати, и нема потребе додатно осакатити адвокатуру стварањем монопола у одређеном сегменту пружања правних услуга. Поред тога, анимозитет који је оваквим поступањем створен између адвоката и нотара, штетиће свима, како год да се протест заврши.
Што се друге конкуренције тиче, могу на личном примеру да потврдим да ни ово не стоји. Када су се усвајале измене ЗПП, између осталих и члан по ком на суду једино адвокати могу заступати странке, лично сам, на молбу познаника, за једну тада опозициону парламентарну групу написао амандман (између осталих амандмана) којим се тај члан брише, јер сам сматрао, као што и данас сматрам, да је тако нешто апсолутно непотребно и да крши не само начело конкуренције, него и основну слободу избора. Као што нећу бити ни против Закона о бесплатној правној помоћи, уколико се усвоји и спроведе на примерен начин, без увођења нових монопола и одузимања послова декретима као што је овде случај. Мислим да је свака конкуренција здрава, само ако не постоји фаворизација било ког учесника на штету неког другог учесника на тржишту, у овом случају тржишту пружања правних услуга.
Шта даље?
И ако се усвоје предложене измене закона, не верујем да ће то у пракси променити много ствари у обустави рада адвоката. Једини пут напред јесте понашање демонстрирано јуче – директни преговори између представника адвоката и министра, иза затворених врата, без медија и препуцавања. Једино тако могу да се превазиђу неразумевања, анимозитети, да се стане на пут личним интересима уколико их заиста има. Једино нешто што изађе из таквог процеса јесте оно што може да нас као друштво води напред, што је цивилизацијски искорак из ситуације у којој се сада налазимо.
Ако ће резултат целе ове ситуације бити један такав цивилизацијски искорак, онда цена која је у међувремену плаћена, од стране свих који су трпили у целој овој ситуацији, неће бити превелика, јер ће то напред померити сваког појединца у друштву у ком живимо.
