Прочитај ми чланак
Јелена ТопиЋ стоји већ месец дана у центру Приједора. Стоји на кутији, усправно, попут кипа, гордо, достојанствено и ћути…
Зашто стоји? Не знам, нико не зна, можемо само да нагађамо…
Њено ћутање је тренутно најгласнији говор у Европи, сви причају о њему. Диве јој се, исмевају је, машу рукама у њеном правцу, сликају се поред ње, оговарају, распитују се чија је и где је била до сада, пише се о њој, снимају се прилози док она и даље стоји и ћути.
Не објашњава, не правда се, не напада никога, ни од кога се не брани, само ћути и немо гледа у једну тачку.
А и момци који су у њу заљубљени напокон ће моћи да је виде кад год пожеле…
Углавном, њено достојанство и њена побуна ћутањем тренутно су најгласнији у овом делу европе. Ни једна књига није скоро тако одјекнула, ни једна слика, филм…
Можда је Јелена све друго покушала и једино што јој је остало је ћутање?
Или жели да ми, преко ње, видимо какви смо ми сами? Ћутимо и стојимо у месту, као укопани, препарирани, анестезирани, не предузимајући ништа док нас други, којекакви, вуку за рукав, исмевају, вређају…
Сви смо ми Јелена, искрени, радни, пуни живота али ускраћени, у овом систему, за оно најважније — сигурност, посао, поштовање, препуштени разноразним идиотима да нас воде и да нам креирају судбину…
Ова млада и лепа Приједорчанка завршила је два факултета (један од њих је режија), изводи један од својих најважнијих перформанса у животу. Вероватно ни сама, на почетку, није била свесна да ће њено ћутање толико гласно одјекнути.
Докле ће оно трајати? Да ли ће га неко разумети? Да ли га она разуме?
Докле ће трајати њена побуна? Колико ће да ћути? Колико ћемо сви ми да ћутимо?
Зашто јој се неко прикључи? Зашто би јој се прикључио када ионако сви ћуте?
Да ли ће јој некад, за 50, или 100 година, на истом месту подићи споменик, у природној величини, у част због њеног протеста? Да ли ће људи који тада буду живели уопште дизати некоме споменике? Или ће пасивно само зујати около од шопинга до шопинга а већини је и данас то једини изазов…
Подржао сам до сада многе који су говорили, стао иза њихових речи, сада први пут стајем иза нечијег ћутања и све што пишем, и напишем, недовољно је добро, зрело, наспрам њених неизговорених речи које све говоре.
Њено ћутање обавезује, провоцира, упозорава, покреће, мотивише, враћа веру и наду да није све изгубљено…
Јелена истрајава и, полако, придобија и највеће скептике. Схватају је и они који до сада нису разумели ни један перформанс. Да је одустала после трећег, или седмог дана, сви би је исмејали и све би се на томе завршило, али ово што ради већ је огроман напор вредан сваког дивљења.
И даље се не оглашава, не објашњава, не шаље никакве директне поруке, не правда се и не напада, само ћути… То је њен крик, то је њен вапај, то је њена правда.
И да не победи, већ је победила!
И да не промени ништа, већ је променила нешто!
И да не успе у својој намери, већ је успела!
Свака јој част на томе.
(Стефан Симић, youtube, Србин.инфо)
