Прочитај ми чланак
Мојковачка битка била је наставак Косовске битке. Ту су погинули последњи косовски јунаци и она је, као и Косовска, више у надлежности поезије, него историје, каже Матија Бећковић
Тачно век после Мојковачке битке, када су полуголоруки црногорски војници 6. и 7. јануара 1916. разјурили вишеструко надмоћнију аустријску силу – као да се барутни дим и прашина још нису слегли. Сутра, када ћемо свечаном академијом у „Сава центру” обележити велики јубилеј, све је много другачије него пре сто година када су Сердар Јанко, Крсто Поповић и њихови јунаци своја дела златним словима исписивали у историјским читанкама. Они су веровали у Српство, у један народ и братство без граница, али у новим токовима црногорске историографије, њихово завојевање слободе жели се представити као пад у српско ропство. Иако их је, заправо, тада окупирао Беч, а не Београд. Београд их је само ослободио.
Мило Ђукановић говорио је пре две недеље у Мојковцу на Свечаној академији поводом стогодишњице битке. Црногорски премијер који жели у НАТО био је на овом славном месту српске историје ипак умеренији, нагласивши да обележавањем јубилеја Мојковачке битке савремена Црна Гора показује да не заборавља и поштује своју славну прошлост. „Са осећањем изузетног поштовања, клањамо се сенима њених жртава и јунака и потврђујемо верност слободарској и моралној традицији Црне Горе. Као што су црногорски јунаци на Мојковцу остали верни Црној Гори и њеној слободи”, рекао је Ђукановић и подсетио да је тиме омогућена несметана евакуација српске војске с простора Црне Горе и Албаније.
Ово замагљивање суштине не може сакрити чињеницу да је Јанко Вукотић у битку повео и своју ћерку Василију, која је потом рекла: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану”. Према њеним речима, Црногорци су тада говорили: „Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу!” То је била прича о Србима – Србијанцима и Црногорцима. Мојковачки јунаци су говорили да „нема веће љубави од те, да ко положи живот свој за ближње своје”.
Мојковачка битка била је епилог тромесечних крвавих борби Црногорске санџачке војске под командом сердара Јанка Вукотића на фронту од Вишеграда до Новог Пазара, бранећи одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру.
Поједини данашњи црногорски историчари о томе говоре као о „узалудном жртвовању”, али тадашњи црногорски официри и војници, као ни сам краљ Никола, никада своју одлуку о помоћи нису довели у питање. Без обзира на то што су сигурно били свесни да ће Мојковачка битка бити последњи бој Краљевине Црне Горе.
У децембру 1915. године, престолонаследник Александар, Никола Пашић и Радомир Путник траже помоћ од краља Николе да заустави Аустроугаре и омогући одступницу српској војсци, која се већ приближавала Скадру. Црногорци су остали укопани на Мојковцу, иако су и они могли да крену у повлачење према Скадру. Али, нису. Дали су реч. Она им је била вреднија од злата, од живота. Победа је извојевана, Бојина Њива је одбрањена. Није помогло ни што је аустријски генерал Рајнер лично с исуканом сабљом предводио последње јурише своје војске. Није могао проћи. Прошла је само српска војска. Краљ Никола је после тога напустио земљу и онда је црногорска влада донела одлуку да престане да се бори. Сердару Јанку наређено је да положи оружје.
Краљ Александар је касније, одликујући сердар Јанка Карађорђевом звездом с мачевима, њему и његовим борцима рекао: „Војводо, ви сте се више неголи одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми Срби дужни смо да се с поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању Српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж Српства, његова узданица и његови вековни браниоци”.
Треба се сетити и телеграма који је команданту Васојевићког одреда, војводи Лакићу Војводићу, упутио краљ Никола, у коме изражава захвалност на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља. „Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најлепши синови моји!”, писао је краљ Црне Горе.
Међутим, данас Монтенегром као да царују неки други погледи. Они период после Мојковачке битке виде као оправдање за српске злочине над црногорским народом и насилну анексију Црне Горе од стране Србије. А саму битку виде као свесно жртвовање црногорских живота, како би били спасени српски. Од оваквог тумачења, само је корак до тврдње која такође повремено провејава – да је црногорска војска жртвована да не би више постојала сила која би се одупирала уједињењу! Али, како онда објаснити да су јунаци с Мојковца свесно погинули за Србију, ако су били наводно против уједињења?
Одговоре на ова питања даје песник Матија Бећковић, који за „Политику” каже да је Ђукановић славио Мојковачку битку 6. јануара, када је напад почео.
– Али Црква је славила 9. јануара, на Светог Стефана, то је трећи дан Божића. Митрополит црногорски Амфилохије ће сутра у „Сава центру” одржати беседу. Да не прође прослава, а да није обележена у Србији, где живи више Црногораца него у Црној Гори, као и потомака учесника Мојковачке битке. Сутрашње обележавање почеће поменом сердару Јанку Вукотићу на Новом гробљу – објашњава Бећковић и подсећа да је сердар Јанко сахрањен на Новом гробљу, поред Николе Пашића. Био је ађутант краља Александра.
– Мојковачка битка је наставак Косовске битке. Ту су погинули последњи косовски јунаци. Касније су говорили како је српска војска већ била одступила, али, ако је то тачно, онда се Мојковачка битка још више онебесала! Па онда кажу, садашњи режим у Црној Гори, да је то била битка за друге. Али, ако је и то тачно, онда је она још значајнија – каже Бећковић.
Мојковачка битка је показала да су Србија и Црна Гора неодвојиве, а да су ропство и Црна Гора неспојиви, истиче песник.
– Већ је био пао Ловћен, готово без борбе, а окупацијске новине су писале да је то непријатеља више узбудило него пад руске тврђаве. Оскрнавили су капелу на Ловћену, а митрополиту Митрофану Бану наредили да Његоша склони с Ловћена, и то ноћу. Митрополит је на то одговорио: „Непријатељ нам је узео оружје, али на Ловћену има доста камења, па ћемо камењем бранити владику”. Краљ Александар, Петров и Зоркин син, упутио је Вукотићу депешу: „Ако три дана зауставите Аустрију, одужили сте се Српству”! Још траје расправа да ли је та битка била велика или мала. Али, веће битке за образ, част и братску љубав није било – објашњава Матија Бећковић и истиче да је „битка на Мојковцу, као и Косовска, више у надлежности поезије, него историје”.
– А сада, разуме се, политичари покушавају да фалсификују историју, али то је тешко у Црној Гори у којој никад није престала битка за памћење. Краљ Александар, Његошев потомак, обновио је капелу на Ловћену, а Јосип Броз, који се против Мишића борио на Церу, није стигао на Мојковац. Отишао је у Галицију. Али је зато стигао да доврши дело Фрање Јосифа и сруши капелу на Ловћену.
Главни аргумент је био то што ју је подигао краљ Александар! Није се зауставио на Мојковцу, него се са Сутјеске упутио право на Бели двор, где борави и после смрти. Црногорци данашњи кажу да су се борили за слободу, а пали у ропство, мислећи на српско ропство. Они су данас независни од Србије и свог народа, а зависни од свих других. Монтенегро је признао НАТО државу Косово, али Црна Гора није. Косово је остало онамо-намо и свуда је где има Срба, и нарочито у Црној Гори. Мојковачка битка се није завршила 1916. на Ловћену, него већ сто година траје у рату и миру – поручује Матија Бећковић.
Politika
