Прочитај ми чланакПосле ослобађања Драгослава Космајца држава мора да му врати 18 привремено одузетих кућа и друге непокретности. То је само почетак обештећења због неоснованог кривичног прогона Космајца, кога је Александар Вучић јуна 2014. означио као „највећег нарко-дилера у Србији“ који је „повезан с полицијом“. Још се не зна колико ће буџет коштати Вучићево неустрашиво: „Ударите на Космајца!“, али зна се да је ово најсвежији пример кривичног поступка који је, уз медијске таламбасе, окончан ослобађајућом пресудом.
„Није погрешан утисак лаика да последњих година, више него икада, имамо ослобађајуће пресуде у медијски врућим предметима“, цени адвокат Гордана Лакетић, дисциплински судија Адвокатске коморе Београда и додаје да не може да се изјашњава о појединачним случајевима, али подвлачи да се адвокатура противи сваком пресуђењу пре суда и уместо суда.
Фото: Ж.К.
Јесу ли утицаји на правосуђе раније били овако огољени?
Било је тога, али не у толикој мери, а сада је ова појава узела маха! Политичари причају шта им падне на памет, јавно жигошу људе, а онда ти људи махом заврше у притвору. Адвокатура се противи таквој пракси. На пример, имамо убиство и министар полиције прича три дана, сваког дана другачију причу, а истражни поступак није ни започет. Најављује се нечије хапшење за понедељак, када понедељак осване, онда се каже да ће тај исти бити ухапшен у среду. То је законом забрањено пресуђивање пре пресуде, што потврђује и пракса Европског суда за људска права у Стразбуру. Само су тужиоци овлашћени да управљају истражним поступком и у ограниченом обиму обавештавају јавност, али ни они, а камоли неко други, не могу да објављују детаље истраге или да осумњиченог прогласе кривим.
Ипак, не само да се то догађа већ је готово постало пракса, а сви такви предмети су обавезно притворски. Тако је притвор, уместо да буде изузетна, најтежа и зато последња мера, у пракси постао прва и скоро обавезна мера, а увелико стиче и обележја казне пре него што се суд изјаснио о кривици. Зато, када дође до ослобађајуће пресуде иако медијски припремљена јавност очекује осуђујућу, следи тужба за новчану накнаду нематеријалне штете. Накнада је прениска из угла појединца који је неосновано био у притвору, али због бројности таквих случајева, то је за буџет огроман и непотребан износ. Али судови се у последње време више не постављају као заштитници права грађана, већ као заштитници буџета!
Натегнуте казне да се покрије притвор
Како судови чувају буџет?!
Једноставно. Када немају доказе за осуђујућу пресуду, уместо ослобађајуће изричу казну затвора која је у дан идентична времену које је оптужени провео у притвору. Знају судије добро шта значи ослобађајућа пресуда у притворском предмету и пошто-пото гледају да окривљене осуде и казном покрију притвор. То је недопустиво, нарушава законитост и уставност. Изгледа да судије и не читају жалбе бранилаца јер су им решења о одређивању или продужењу притвора стереотипна, па образложења знамо напамет и без читања.
Од када се казном затвора покрива притвор?
Већ дуже време, али узело је маха последњих неколико година. Примере не могу да наводим, али ако државни функционер јавно некоме стави жиг криминалца, каже да је главни нарко-бос, таквом се одмах одређује притвор. После ослобађајуће пресуде ти људи туже државу и штету плаћају грађани из буџета, у збиру су то огромни износи. Пратим стање и, по мојој процени, сигурно је реч о милијардама динара, односно између 30 и 40 милиона евра на годишњем нивоу. Прецизне податке има Министарство правде.
Крију ли се ти износи?
Не знам, али свакако није у интересу да грађани чују колико се из буџета плаћа јер то нико не би могао да схвати! Овде имамо проблем у целом ланцу, од полиције, преко тужилаштва, до суда. У том погледу, цело правосуђе је проблематично.
Испада да је у свему томе само адвокатура невина.
Субјективна сам, то је моја професија, али адвокатура у томе не учествује, бар не као саучесник. Од почетка таквих истрага браниоци указују да нема доказа и да зато може „пасти“ оптужница. Због увођења споразума о признању кривице у наш правни систем, сада имамо једну нову тенденцију. Знајући да доказа нема или да су слаби и недовољни, тужиоци нуде споразуме којима се „покрива“ време проведено у притвору. После годину, годину и по у притвору неки људи једва чекају да изађу, па прихватају споразум којим признају кривицу иако знају да нису криви, премда им браниоци указују да је оптужница на стакленим ногама.
Дакле, већина невиних не признаје кривицу?
Већина одбија споразум по цену дугог притвора и уз ризик неправедне казне. На крају буду ослобођени или осуђени на тачно онолико времена колико су били у притвору. У последње време је веома изражен и проблем са оптужницама. Оне су одувек ступале на правну снагу од 15 до 20 дана, највише месец од када су подигнуте, а сада прођу најмање четири месеца иако приговора на оптужницу нема! За то време окривљени су у притвору. Кад предмет најзад добије судију, он закаже први претрес после месец, месец и по дана. Тако се беспотребно накупи и пола године притвора. Мислим да то има везе са свесним изазивањем или продубљењем раздора међу адвокатима јер, после подизања оптужнице, окривљени губе стрпљење, па узимају још једног браниоца или отказују пуномоћје дотадашњем мислећи да је он крив што суђење никако да почне.
Стање потпуне правне несигурности
Кад се појавио тај проблем с оптужницама?
То имамо последње две, три године. Невероватно је, али данас је за ступање оптужнице на правну снагу потребно скоро исто онолико времена колико траје истрага! Истина, не могу рећи да тужиоци не спроводе истрагу у рекордном року. На дужину истражног поступка у последње време нема примедби што тужилаштвима може да служи на част.
Дакле, сви путеви воде ка политичким и другим центрима моћи?
Част изузецима, али не верујем у самосталност судија, посебно када је предмет медијски пропраћен. Судије тада раде под лупом, у глави имају пресуду и пре него што су докази изведени, не желећи да се замерају моћнима од чијег расположења им зависи каријера. И лаик би таквог судију лако препознао.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
