Прочитај ми чланак
(Политика)
Уговором који су јуче потписали министар Милан Бачевић и председник војвођанске владе Бојан Пајтић, на основу кога се Национални парк Фрушка гора из надлежности АП Војводине враћа у надлежност Републике Србије, спроведен је тек један део одлуке Уставног суда Србије из јула прошле године.
Тада је суд утврдио да је члан 27. Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, по коме покрајина оснива јавно предузеће за управљање Националним парком Фрушка Гора, у целини неуставан.
Реч је о једном од 20 чланова тог закона чије је одредбе Уставни суд огласио неуставним у целини или у деловима, a односе се на 34 надлежности покрајине. Министар Бачевић је рекао, како преноси Танјуг, да су се представници покрајинске и републичке власти „врло брзо и лако” договорили о преносу надлежности над овим националним парком, али рекло би се да у осталим случајевима то иде нешто теже. Прошло је више од осам месеци од одлуке Уставног суда, али се Војводина не одриче неуставних надлежности, жале се у опозиционој Демократској странци Србије.
„Покрајинска власт се понаша као да та одлука и није донета. И даље постоје секретаријати за науку и за равноправност полова, секретаријат који се бави енергетиком ”, каже за „Политику” Миленко Јованов, портпарол покрајинског одбора ДСС-а.
Према његовим речима, „невероватна” је и ситуација са канцеларијом Војводине у Бриселу, којој су променили име, па је наставила да ради као да ништа није било. Исто је и са Војвођанском академијом наука и уметности (ВАНУ) уместо које се, истиче Јованов, формира „некакво научно друштво ’Академија науке, културе и уметности Војводине’, које ће као невладина организација бити финансирано из буџета и радити исто оно што је до јуче радила такозвана ВАНУ”.
Секретар Скупштине АП Војводине Миодраг Гашић одбацује оптужбе да се покрајинска администрација оглушила о одлуку Уставног суда: „Из надлежности покрајинских секретаријата избачено је све оно што је Уставни суд оспорио. Што се тиче Статута Војводине, он је за нас још увек уставан, све док Уставни суд евентуално не одлучи другачије.”
Оглашавањем неуставним појединих одредби закона о надлежностима, међутим, и Статут Војводине је на климавим ногама. Неке неуставне одредбе из закона идентично су наведене у Статуту (попут одредбе о Новом Саду као „главном, административном центру”), а закон је акт више правне снаге од покрајинског статута.
О Статуту Војводине Уставни суд се још не изјашњава, иако су предлози за оцену уставности закона и статута поднети истовремено, у децембру 2009. године.
Како кажу у суду, поступак у предмету оцене уставности и законитости Статута АП Војводине је у току. „Уставни суд је, ради разјашњења спорних уставноправних питања, у овом предмету одржао две припремне седнице, након чега је судија известилац приступио изради реферата за јавну расправу, чије ће одржавање бити накнадно заказано”, каже се у одговору суда на питање „Политике” у којој је фази овај предмет.
Наводећи да Устав Србије прописује да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће, доцент др Танасије Маринковић са Правног факултета Универзитета у Београду указује да то значи да су државни и други органи којима су поверена јавна овлашћења, укључујући ту и органе Аутономне Покрајине, дужни да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке суда. Међутим, питање начина извршења одлука може да изазове потешкоће и недоумице у пракси, па је Уставни суд овлашћен да, по потреби, посебним решењем предвиди начин извршења својих одлука.
„Ово сложено питање се у случају Одлуке Уставног суда о уставности Закона о утврђивању надлежности АП Војводине додатно усложњава чињеницом да је у њој суд обилато прибегао примени технике интерпретативних одлука мењајући значење оних одредаба закона која је одржао на снази. У том погледу мора се пажљиво анализирати свака појединачна оцена којој је суд приступио, и на основу ње изводити закључак да ли је за извршење одлуке довољно једнострано поступање Републике или Аутономне Покрајине, у виду општег или појединачног акта, или је неопходно њихово заједничко усаглашено деловање”, истиче Маринковић.
Неке од оцена Уставног суда
Нови Сад није главни, него само административни центар и седиште органа АП Војводине
Војводина нема право на канцеларију у Бриселу, односно не може „у оквиру своје надлежности основати представништва у регионима Европе”
Део члана 4. Закона о утврђивању надлежности покрајине према коме територију АП Војводине чине територије јединица локалних самоуправа, није у складу с Уставом у делу у коме се каже „у њеним географским областима (Бачка, Банат и Срем)”
АП не може да „ближе уређује службену употребу језика и писама националних мањина”
АП не може да доноси стратегију технолошког развоја и да оснива фондове за суфинансирање погона високих технологија и за решавање стамбених питања младих научника.
АП не може се оснивати стална мешовита комисија, састављена од представника Владе Србије и извршног органа АП Војводине („ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из надлежности АП Војводине”)
А. Комненовић – Б. Баковић
