Pročitaj mi članak
Када говоримо о српском језику на интернету, онда говоримо о двема смртима нашег језика у виртуелном свету. Српски језик, према последњим подацима, има преко 12 милиона говорника, што га сврстава у листу језика са стабилним и великим бројем говорника (63. место). С друге стране, на глобалој мрежи (интернету) српски језик спада у мање језике или језике којима прети виртуелна смрт.
Наиме, у овом тренутку интернету претражује 12 милиона корисника на више од 12 милиона сајтова од тога је 1,7 милиона корисника из Србије. Проценат сајтова на српском је занемарљив у односу на сајтове на другим језицима. Уз велико пожртвовање и рад наших стручњака (информатичара, математичара, лингвиста, преводилаца) ми имамо најпосећеније светске сајтове преведене на српски језик уз то и исписане ћирилицом – у питању су Гугл, Гугл-мејл, Фејсбук, Јутјуб, Википедија, па тако вешто избегавамо ову прву или спољашњу смрт.
Спољашња смрт нашег језика значила би то да неће постојати ниједан сајт на српском језику, сви ће бити или на енглеском или на кинеском.
База српских речи је јако мала па је самим тим и превођење знатно отежано. Наш језик има веома малу језичку базу (транслациону или преводилачку базу) на интернету. Опције као што су провера правописа и провера граматичности (која је могућа за енглески, на пример), на интернету нису могуће и за наш језик. Српски језик је смештен у групу са још двадесет језика који су у опасноти од дигиталног изумирања. Већина сајтова из Србије, Републике Српске и Црне Горе су латинични, а укупан број сајтова са тог подручја не прелази 70 хиљада од светских 500 милиона.
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ. „Завештање језика“ Стефан Немања
Од 12 милиона говорника, интернет користи трећина овог броја људи. И управо та трећина је „заслужна“ за другу или унутрашњу смрт српског језика на интернету. Свакодневно се срећемо са интернет-српским језиком и фејсбук-правописом. Нажалост таквих је примера све више, а у главном се везују за младе од 12 до 20 година. Реченице попут – Незнам кад ћу стигнем, или Јер идеш у школу или скраћенице попут нзм, врв, љтп, втп, наравно, интерпункција се свакако НЕ користи, а о употреби дуплог в (W,w) у српском језику може се написати и посебна студија. И најбољем синтаксичару и најбољем криптологу би било једнако тешко да дешифрују следећу реченицу: Sxt@ !m@ n0w0 sxT0 $e nej@vlj@sx….., реченица је аутентична и преузета је са једне Фејсбук странице. Неки би рекли – добро то је језик младих, они желе да се осаме, да се разликују, да се одаље од света старијих, неки би рекли – добро бар су креативни. Али НИЈЕ добро, ово НИЈЕ креативност и ово НИЈЕ начин да се удаљи од света старијих. Овакви примери су новина и за лингвисте (при том првенстевено мислим на србисте) али и за психологе, педагоге, па и за све остале који су ван Интерент-света па самим тим и нема спремих одговора на овакве проблеме. Око 70% корисника Фејсбука пишу тзв. ошишаном латиницом, или латиничним писмом без дијакритика, о употреби ћирилице нећу ни говорити.
Јован Бошковић, српски филолог је једном приликом изјавио: „У сваком језику има туђих речи. Оне дођоше и долазе у језик на различне начине, а понајвише суседним или међународним саобраћајем; осим тога хришћанством, грчком и латинском ученошћу, државном надмоћношћу или културном претежношћу другога народа. И наш језик примио је у се многе туђе речи: у свези са предањем цркве и школе, по сродству, под морање, што су красне и удесне, али више пута и за то, што људи лени беху да у свом народу нађу згодан израз за нешто, или да некој за њих новој ствари надену име.“
Нама преостаје да и даље пишемо онако како говоримо (колико год ово звучало отрцано) али ни то није довољно. Јер, не постоји довољно воље и жеље људи који користе интернет да се труде писати исправно. Опет, то су само два клика па променити тастатуру и пребацити се на ћирилицу или латиницу – изгледа да је и то је много.
Сматрам да информатичка неписменост заслужује већу пажњу свих релевантних институција, а можда у блиској будућности и предмете у основним и средњим школама.
(magacin.org)
