Прочитај ми чланакСрпски археолози уверени да је вест о проналажењу женског скелета на Атосу - медијска манипулација: То је део кампање против забране уласка жена на Свету гору. Цркве грађене на тумулима, а кости биле у темељу
НИЈЕ сензационална вест да је у поду гробљанске капеле манастира Пантократор на Светој Гори пронађен „женски скелет“ који је припадао „несумњиво угледној личности“. У ствари, ово уопште није вест, иако америчка антрополошкиња Лора Вин Антикас најављује да ће старе кости отворити многа нова питања. Текст који је потписала извесна Хелена Смит вешто жонглира полуинформацијама и инсинуира да су жене живеле, умирале и биле сахрањиване у манастирима у, званично, дуже од 1.000 година стриктно мушкој монашкој земљи.
– Прву вешто срочену вест емитовао је „Гардијан“. Њен почетак јесте сензационалистички, али су на крају стављене озбиљне професионалне ограде. Они који су преносили вест нису прочитали тај завршетак. Прича делује тенденциозно и треба посматрати како се развија. Можда је то најава нове кампање против забране уласка жена у монашку државу – каже др Адам Црнобрња, председник Српског археолошког друштва.
ПРВА јавна женска демонстрација против аватона, древног закона који забрањује улазак жена на Свету Гору Атонску, одиграла се у априлу 1953. године. Тада су се учеснице Међународног византолошког конгреса демонстративно искрцале у луци манастира Дионисијат. За кршење аватона до тада уопште нису биле прописане санкције, јер се сматрало да то нико пристојан не би урадио, али после овог феминистичког испада грчко законодавство је прописало затворску казну, која може бити замењена новчаном.
Од доношења закон није ниједном примењен, иако је било још неколико феминистичких провокација. Исте 1953. на Атос је ушла америчка учитељица Кора Милер, а 1971. француски филолог Жаклин Мишел и Италијанке Луиса Барбарито и Марија Пастерла. Грчка новинарка Малвина Карали тврди да је деведесетих година прошлог века ушла на Свету Гору маскирана у мушкарца.
Приликом уласка Грчке у Европску економску заједницу феминисткиње су аватон покушале да сруше тврдећи да је реч о кршењу људских права и слободе кретања. Оптужбе су пале пред образложењем правника да је Света Гора потпуно приватно власништво њених 20 манастира, чији житељи имају такође право да исповедају своју веру и живе по својим правилима. Исто питање је постављано и неколико пута у Савету Европе, уз наглашавање да ЕУ даје много новца за одржавање светогорских манастира, споменика културе човечанства са листе Унеска. Аватон је увек одбрањен, јер се он и не односи само на жене, већ прописује строга правила о уласку и насељавању за све потенцијалне посетиоце монашке државе.
ФЕМИНИСТКИЊЕ не одустају и с времена на време покрећу отворене или прикривене кампање против аватона. Научници сумњају да је с тим циљем емитована и вест да је у Капелици Светог Атанасија неочекивано пронађен скелет жене која је била веома значајна, што значи – племкиња.
Ствари стоје другачије. Још 1847. српски истраживач Атоса Димитрије Аврамовић назива ту капелицу „гробница, храм Светог Атанасија“. Тешко је поверовати да монаси нису знали или нису рекли архитекти рестауратору да је ту гробница.
Права информација о најновијем открићу гласи: у капели је пронађена хрпа костију. Три од њих су мале па би могле да буду женске. То ће поуздано утврдити ДНК испитивања, цитира се на крају текста у „Гардијану“ др Јанис Манијатис, из Демокритовог истраживачког центра у Атини. Угледни научник додаје да је неопходно сачекати и резултате карбонског датовања костију, да бисмо сазнали када је умрла особа којој су припадале.
ПОВРШНИ интернет медији загризли су мамац и пренели само сензационалистичке наводе, као што је тврдња архитекте-рестауратора Фаидона Хаџијантонијуа, да никад за 40 година каријере није видео нешто слично открићу у капели.
– Чак и апсолутни лаици знају да су цркве и њихова околина места сахрањивања, а да су храмови често подизани на костима мученика. Правило је да се, ако се при грађењу цркве наиђе на гробове, кости из њих сакупе и сахране у темељу. То правило је важило и за прехришћанске храмове. Цркве су често свесно грађене на праисторијским тумулима, јер се гробље сматра посвећеним тлом – каже др Црнобрња.
Он наглашава да сахрањивање жена на Светој Гори није чудо, јер је ово најисточније полуострво Халкидикија насељено од праисторије, а као монашка држава – „Богородичин врт“, функционише нешто дуже од 1.000 година. Хеленски приобални градови Атоса, по мишљењу историчара, потпуно су се испразнили тек око 5. века због непрестаних напада турских гусара. Пронађене кости могле би да припадају и жртвама разбојника.
– У капели нису пронађени цели скелети, већ хрпа костију, па је очигледно реч о секундарном сахрањивању. Вероватно су градитељи манастира наишли на старије гробове, и кости из њих су сахранили у капели. Не би ме изненадило да у близини постоји праисторијска некропола – тврди др Црнобрња.
ОД напуштања хеленских градова до 10. века није било забране уласка жена на Атос, јер је и иначе мало ко залазио на кршевито полустрво обрасло дивљом вегетацијом. Управо због тога су забите делове будуће Свете Горе од 7. века за боравиште одабрали монаси пустињаци, подвижници. Тек је цар Јован Цимискије званично даровао монасима Атос и написао његов први устав у 10. веку, али у њему није изричито наглашен аватон, општа забрана приступа за жене. То се подразумевало, јер је цело полуострво, правно, постало огроман мушки манастир. Овде није реч о дискриминацији, како неуке феминисткиње тумаче. Аватон и данас важи и у женским манастирима, па у простор у коме живе монахиње не могу да кроче мушкарци.
Чак и после проглашења монашке државе, у неким случајевима је одобравано присуство жена и деце, изузев у самим манастирима. Реч је о породицама манастирских слугу који су били неопходни за радове на имањима великих царских задужбина. То гледање кроз прсте потрајало је све до краја 11. века, када су чобанице са Атоса претерале у зближавању с монасима. Скандал је био толики да је цар Алексије Први Комнен наредио протеривање 300 пастирских породица које су живеле на Атосу, а васељенски патријарх Никола Трећи Граматик је написао строжа правила за монашку државу.
МАНАСТИРИ Атоса, нарочито Хиландар, несебично су отварали врата избеглицама у случају опасности. Такав случај са становницима Халкидикија описао је савременик каталонске најезде почетком 14. века: „Цео многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара“. Посада српске царске лавре под заповедништвом витеза-игумана Данила једина је одолела нападачима и на крају их победила и протерала. Кости пронађене у капели Пантократора могле би да потичу и из тог периода када су, по сведочењу савременика, „Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалили и њихово богатство разграбили и заробљенике одвели у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти, глади. Не беше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тела“.
Једино што се сигурно може рећи о овој костурници јесте да у њој сигурно није пронађен скелет византијске племкиње.
ЖЕНЕ И ДЕЦА НА АТОСУ
Спасилачку мисију манастири Свете Горе предузели су 1821. године, у време грчког устанка за ослобођење од Турака. Жене и деца устаника склоњени су на Атос, али османски војници су упали у манастире и починили масакр нејачи, па би недавно пронађене кости могле да припадају и њима.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
