Прочитај ми чланак
За Британце је Николас, а за Србе Никола.
Или, за једне и друге, само Ник. Завршио је престижну Краљевску војну академију Сандхерст, одликован је медаљом за храброст 1993. године, орденом за заслуге у служби 1999. године, а 2006. године краљица Елизабета Друга прогласила га је чланом Реда Британске империје.
После ангажмана у Босни и Херцеговини, Сијера Леонеу, на Косову и Метохији, у Ираку и Авганистану, потпуковник Ник Илић тренутно је заповедник батаљона британске војске у Северној Ирској.
„Себе сматрам британским Србином, што одражава чињеницу да, уз моје српско порекло, велику захвалност дугујем британској нацији, која је мом оцу омогућила да се досели овде 1948. године, након што је комунизам завладао у његовој домовини”, рекао је потпуковник Илић.
Никола Илић рођен је у Енглеској 1968. године, као најмлађи од три брата. „Отац је био традиционалних схватања – најстарији брат постао је државни службеник, средњи је свештеник Српске православне цркве, а сам одабрао војнички позив”, каже Илић.
„Пошто сам рођен у српској породици, мој матерњи језик био је српски. Још се сећам свог првог дана у школи, нисам знао ни реч енглеског! Наравно, због те чињенице морао сам да учим напорније од својих вршњака”, сећа се Илић.
Дипломирао је на факултету у Ланкастеру у 1990. године, после чега је школовање наставио на Краљевској војној академији Сандхерст, обучавајући се за официра британске војске. За време обуке, као командир вода пешадије, био је распоређен у два мандата у Северној Ирској.
„Мада сам се британској војсци придружио очекујући ’обичну’ официрску каријеру, сукоби у бившој Југославији су ме гурнули у епицентар збивања. У јесен 1992. године сазнао сам да ћу бити распоређен у Босну и Херцеговину као преводилац команданта британског контингента Унпрофора. У британској војсци мало ко је говорио српскохрватски, тако да се од мене доста очекивало. Била је то прва од моје три смене проведене у Босни, у мрачним данима грађанског рата и спорадичног мира”, навео је Илић, додајући да су му српски корени и углед који је стекао службујући у бившој Југославији били одскочна даска у каријери – следили су мандати на Косову и Метохији, у Сијера Леонеу и Ираку.
Упоредно с војним ангажманом наставио је са стручним усавршавањем, дипломирао на информационим системима, завршио курс за штабне официре. Крајем 2009. године, именован је за заповедника тима британске војске за обуку официра Авганистанске националне армије, где је руководио стварањем новог командног кадра од око 3.500 официра и 15.000 подофицира.
Пре него што је преузео своју садашњу дужност команданта батаљона у Северној Ирској, Илић је био део тима које радио на стварању Авганистанске војне академије, на којој ће од 2014. године, када се британске трупе буду повукле из Авганистана, обучавати нове генерације официра, и то по сличном систему какав постоји на Краљевској академији Сандхерст.
Како се британски официр српског порекла осећао боравећи у оквиру НАТО снага на Космету?
Ник Илић наводи да је то је био изузетно тежак задатак, јер било „знатних тензија међу становништвом у областима где се српска мањина још могла наћи”. Његова мисија на Космету као оперативног батаљонског официра почела је септембра 2000. године.
„Због сопствене безбедности, на Космету, као ни раније у Босни, нисам користио своје право презиме. Ипак, поставио сам себи циљ да сваке недеље присуствујем литургији у Грачаници, а трудио сам се да обиђем што је могуће више српских манастира. Сматрам да о људима треба судити на основу њихових дела, а не речи”, каже Илић.
„За време боравка у Призрену, својим надређенима пренео сам информацију о тешком положају у коме су се налазили преостали Срби у овом граду. Добио сам задатак да командујем акцијом којом је из Призрена у Грачаницу пренета знатна количина црквене имовине – од икона, до непроцењиво вредних црквених архива, јер је претила опасност да буде уништена. Пошто је глас о спасавању црквених добара стигао и до патријарха Павла, приликом своје посете Пећи он нас је позвао да се сретнемо”, рекао је Илић, додајући да му је сусрет с патријархом причинио изузетну част.
Осим ангажмана на Косову и Метохији, Ник Илић није посетио Србију од 1989. године. Нада се да ће то ускоро учинити јер су му деца већ довољно одрасла за тако нешто. У Србији има рођаке.
„Нажалост, сви они су етнички очишћени из Хрватске током операције ’Олуја’ 1995. године. За разлику од старијих, који су се после рата вратили у село Пађене код Книна, млађе генерације нису, већ су остале у Србији”, рекао је он.
Потпуковник Илић каже да српски војник има углед у британској армији. На ту слику веома је утицало држање српске војске на Солунском фронту, о чему су британски и француски војници могли и сами да посведоче, као и борба против окупатора у Другом светском рату.
Према речима Ника Илића, несебичност, храброст и јунаштво у великим искушењима и спремност да се жртвује све за слободу су врлине које красе српског војника. „Чињеница да официри Војске Србије данас похађају британске војне школе је добра ствар, мислим да се тиме додатно увећава углед српских оружаних снага”, сматра Илић.
Ник Илић говори српски, зна да чита и пише ћирилицом. Каже да је његов отац био добар учитељ. „Упркос искушењу да се код куће говори енглески, отац је увек инсистирао да причамо на српском јер је желео да очувамо нашу баштину. Моја жена је Енглескиња, али свих мојих шесторо деце је крштено у Српској православној цркви и веома су свесни својих српских корена.”
Дете из војничке породице
Отац Ника Илића, Илија С. Илић, за време Другог светског рата је био војник Динарске четничке дивизије Југословенске војске у отаџбини. Данас има 90 година и живи у околини Бирмингема.
„Отац је децембра 1944. године напустио своје село Пађене код Книна у Далмацији, заједно с мојим дедом и ујаком, када су комунисти пробили њихову одбрану и натерали их да се повуку ка Словенији. У мају 1945. године стигао је у Аустрију, одакле су га Британци најпре пребацили у Италију, па у Немачку, да би на крају дошао у Велику Британију 1948. године и остао у њој. Мајка је у Енглеску стигла 1962. године, где се и њен отац већ налазио. Моји родитељи су се упознали и венчали годину дана касније”, каже Ник Илић.
(Политика)
