Прочитај ми чланакАко саберемо укупне трошкове васпитања и образовања којих се Србија одрекла кроз просечни годишњи одлив 45.000 грађана, они се крећу у распону од 5,8 до 6,7 милијарди долара годишње. У кумулативном износу за посматраних 11 година, то износи 67,6 милијарди долара. Процењена улагања у васпитање и образовање којих смо се одрекли, сваке године су били изнад годишњег БДП-а Црне Горе. Анализу колико је Србију стварно коштало масовно исељавање грађања урадили су Огњен Радоњић професор Филозофског факултета и Иван Остојић стручњак за економију, технологију и иновације, а њихов ауторски текст објављен је на сајту Велике приче, за који пишу најзначајнији аутори из Србије, Хрватске, БиХ, Словеније, Црне Горе...
У недавној, детаљној анализи на Великим причама „Сваки Србин је од 1990. изгубио најмање 660.000 долара“ (аутор Иван Остојић), упознати смо са огромним процењеним производним губицима, које је српска привреда поднела у последње три деценије. Ови трошкови су, како експлицитни, јер су данас грађани Србије међу најсиромашнијим у Европи, тако и имплицитни, изражени у опортунитетним трошковима, то јест трошковима изгубљених прилика.
Евидентно је, да у напредне земље које континуирано теже бољем стандарду, сигурности и правној држави људи долазе, и насупрот томе, да из земаља које стагнирају и каскају за бољим животом, људи одлазе, пишу аутори у својој анализи колико је Србија изгубила одласком становништва.
Нажалост, Србија спада у ове друге земље, са израженом емиграцијом и политичким структурама које уместо стварања нове вредности, преферирају задуживање, прерасподелу, корупцију, поларизацију друштва и технолошко заостајање.
Несумњиво је да је један од главних узрочника заостајања Србије за упоредивим бившим транзиционим земљама Централне и Источне Европе трајни одлазак људи, односно одлив мозгова којим не само да земље дестинације добијају могућност да располажу кадровима без уложених средстава, већ ти кадрови постају продуктивни део њихове заједнице, чија се производна, технолошка и иновациона моћ с временом увећава.
Повратно, земље из којих људи одлазе, остварују чист губитак, јер очекивани принос на инвестиције у васпитање и образовање великим делом изостаје и оплођује се негде другде (мањи део се враћа у земљу порекла кроз дознаке).
Губитак због одлива мозгова, мери се милијардама долара
Због свега наведеног, било би корисно покушати измерити ове трошкове како бисмо постали бар мало свеснији да се не живи од парола, већ од дела, која се сасвим конкретно материјализују у економском и друштвеном животу.
Почетна тачка ове анализе је процена професора Александра Бауцала из 2018. да просечна српска породица издваја од рођења детета око 30% својих месечних прихода на чување, васпитање и образовање (вртић, школа, факултет) и да у укупном финансирању ових трошкова породица учествује са две трећине, а држава са једном трећином (финансирање материјалних трошкова вртића, школа, факултета, плата, буџетских студената итд.).
Мањкавост ове анализе је та, што релативно поузданим подацима располажемо од 2001. јер су деведесете године прошлог века биле обележене економским расулом са једном од највећих светских хиперинфлација, те следствено томе званичним и уличним девизним курсевима и непоузданим економским показатељима.
Стога, како бисмо ову анализу учинили методолошки ваљаном, покушаћемо да проценимо експлицитне и имплицитне трошкове одлива мозгова од 2012.
Према неким проценама, Србију у последњих десетак година напушта између 30.000 и 60.000 људи годишње. Ова процена се чини тачном, јер је према подацима Еуростата, у периоду од 2013. до 2021. први пут затражило и добило боравишну дозволу у земљама Европске Уније 343,7 хиљада српских држављана.
Према неким проценама, од укупне српске емиграције, њих 80 одсто се налази у Европској Унији, плус Швајцарска, што се отприлике поклапа са пореклом дознака које стижу у Србију.
Према подацима Народне банке Србије, међу 10 земаља из којих долази највише дознака, седам је из Европске уније (Немачка, Аустрија, Француска, Хрватска, Италија, Шведска и Словенија) плус Швајцарска. Удео ових осам земаља у укупним дознакама је око 70 одсто.
Дакле, ако претпоставимо да ових 343,7 хиљада српских емиграната (види графикон 1) чини 80 одсто укупне регистроване српске емиграције у назначеном периоду, долазимо до претпостављеног броја о укупном регистрованом одливу становништва у износу од 430.000 људи у посматраном периоду (11 година).
Колико њих борави у емиграцији без боравишне дозволе тешко је рећи, али их је вероватно много. Према незваничним проценама још упола толико.
Имајући ово у виду, узимамо средњу вредност између 30.000 и 60.000 људи, односно претпостављамо да Србију годишње напусти 45.000 грађана.
Такође, према неким проценама четвртина од овог броја су високообразовани. Дакле, у нашем случају, Србију годишње
напусти 11.250 високообразованих и 33.750 са завршеном средњом школом.
Колико кошта одлазак грађана са средњом, а колико са факултетском дипломом
Аутори текста о губитку Србије због емиграције грађана, Огњен Радоњић и Иван Остојић, направили су рачуницу колико је новца утрошено за образовање деце до 18. и младих до 25. године у периоду од 2012. године. Параметри за израчунавање били су експлицитни (утрошак породице плус држава) и имплицитни (пропуштена зарада по завршетку школовања због недостатка посла).
Финално, потребно је сабрати укупне експлицитне и имплицитне трошкове по годинама и израчунати укупна улагања у васпитање и образовање којих се Србија одрекла услед просечног годишњег одлива 33.750 грађана са средњом школом и 11.250 грађана са факултетом.
Дакле, годишњи трошак одлива грађана са средњом школом је у распону од 3,9 до 4,2 милијарде долара (умножак трошкова по особи старости 18 година и 33.750) и грађана са факултетом у распону од 2 до 2,4 милијарде долара (умножак трошкова по особи старости 25 г година и 11.250).
Када саберемо ове трошкове, добићемо укупне трошкове васпитања и образовања којих се Србија одрекла кроз просечни годишњи одлив 45.000 грађана.
Ови трошкови се крећу у распону од 5,8 до 6,7 милијарди долара годишње, односно у кумулативном износу за посматраних 11 година износе 67,6 милијарди.
Уколико ове трошкове ставимо у однос са номиналним БДП-ом у припадајућим годинама, видећемо да су они у просеку износили 6,15 млијарди долара, односно 12,5 одсто БДП-а годишње.
Колико су ови износи значајни, додатно говори у прилог чињеница да су процењена улагања у васпитање и образовање којих смо се одрекли сваке године били изнад годишњег БДП-а Црне Горе .
