Прочитај ми чланакУ последње две деценије више се него удвостручио број породица са једним дететом. Да ли је то нови облик традиционалне породице и остаје ли свет на јединцима. Може ли Србија да постане успешна држава ако буде имала мање од седам милиона становника и друштво које неће панично пребројавати становништво већ ће грађане образовати.
Ако је у држави Данској од само четири и по милиона становника, нешто труло само једном Хамлетовом официру, а већини становника ове скандинавске земље то стабилна држава која им даје шансе за нормалан живот, зашто су онда Срби у параноичном страху како ће изгледати наша земља ако нам се у даљој будућности смањи број становника?
Да је Србија земља јединаца, говоре и резултати последњег пописа становништва-свака друга породица има једног наследника. А свака трећа породица у Србији нема ниједно дете пише „Политика“.
У последње две деценије више се него удвостручио број породица са једним дететом, а стручњаци кажу да је у питању директна последица рецесије. Да ли је то нови облик традиционалне породице? Остаје ли свет на јединцима? И може ли Србија да постане успешна држава ако буде имала мање од седам милиона становника? Друштво које неће панично пребројавати становништво већ ће грађане образовати и употребити не само да не постанемо обично сећање у историји човечанства, већ друштво које се издигло изнад статистичких предвиђања и постало оно што потенцирамо: „мотор Балкана“?
Ово питање се додатно намеће после недавних резултата пописа који је показао да је грађана Србије за скоро пола милиона мање него пре десет година, и због тога све увреженијег уверења да ће наш народ са падом наталитета изумрети.
Саговорници Недељника се слажу да већина народа нема тако изражен страх за сопствену будућност, што се тумачи као један од показатеља нестабилног система у ком живимо. Међутим, Срба, без Руса наравно, има више од седам милиона. А ако бацимо поглед на развијене земље, или бар оне које важе за развијеније од нас видећемо да Словачка, Словенија, Финска, Норвешка, па и Ирска и све скандинавске земље имају мањи број становника, што им не смета да својим грађаним креирају услове за нешто што се зове „нормалан живот“. Да ли то значи да проблем са депопулацијом у себи крије и неке позитивне ефекте и да се код нас ради само о константном осећају угрожености?
Јер, пре свега треба имати у виду да пописи који су ових година спроведени у већини земаља, показују да наталитет није само проблем Србије, већ и свих околних земаља. Румунија је пала на 19 милиона становника, Бугарска са 9 милиона из 1989. на 7,3 ове године.
Како за Недељник каже економиста Горан Николић, депопулација је наша неминовност, јер живимо у земљи у којој просечна мајка роди мање од једног и по детета.
„Решење просто не постоји. Морамо да прихватимо да ће се у будућности смањити број становника Србије, а поред свих негативних показатеља депопулације, треба да се окренемо и позитивним аспектима. Чињеница је да ћемо ми постати земља јединаца, што ће и карактеролошки утицати на развој наше нације. Већи број јединаца, по теорији, подразумева и економски стабилније људе. Јер, то су људи који ће имати дупло већу имовину у наследству. Ако родитељи имају једно дете, улажу више у његово образовање него када имају два детета. А наследство и образовање су два основна фактора која утичу на шансе за успех у животу“, каже Николић.
Наш саговорник истиче да такав развој демографске слике Србије може да има и утицај на економске параметре. Он, наиме, напомиње да је сиромаштво веће у земљама где су бројније породице са више деце.
„Некада је смртност била већа и због тога су људи рађали више деце. Данас та смртност практично не постоји. Смањивање становништва јесте негативан тренд, али ће временом то постати нормално стање. Имаћемо по становнику у просеку више некретнина , али и већи БДП. Када будемо имали већи број Срба који имају стан, завршен факултет и посао, одлазак на Запад ће постати редак случај. Људи неће бити за то мотивисани као данас“, прича Николић.
По истраживању Галупа у Америци, до 1967. године, око 77 процената људи породицу са троје или више деце сматрало је идеалном. Данас је начешћи одговор- највише два детета. Иван Маринковић, истраживач-сарадник Центра за демографска истраживања Института друштвених наука каже да је најважније да имамо „стабилно друштво, без превише варијација“ чак и по питању броја грађана.
„Држава мора што пре да одлучи какву Србију хоће, да ли ће то, можда, бити мултиетничка средина као Америка, која ће број становника одржавати миграцијама. Све је више парова без деце или с једним дететом и такав живот је на позајмљеном времену, због чега није одржив. Држава својом политиком треба да подстиче рађање, али је то све на дужи рок и боље је радити на превентиви јер ни богатије земље немају лако решење за овај озбиљан проблем“, каже Маринковић
Милан Петричковић, професор на катедри за социјалну политику и социјални рад ФПН-а каже да држава мора нешто да предузме по питању наталитета, али истиче да и много организованије земље немају лаких решења. Он напомиње да не мора да се све узме тако трагично ако Србија искористи потенцијале јединаца.
„Не треба ићи по сваку цену на квантитет без квалитета јер нам није циљ да постанемо земља сиромаха. Антрополошки посматрано, због обичајног кода забране укрштања до четвртог колена можемо рачунати на децу натпросечних резултата. Али, имамо други проблем, морамо имати услове хуманог живљења, поправити квалитет живота рођене деце. Јер шта ћемо онда ако и то мало образоване деце оде у иностранство за бољим животом, што је стални тренд. Питање је шта појединац може да учини ако му се не пружи ништа“, каже наш саговорник.
Вера Деспотовић-Станаревић, руководилац Саветовалишта за брак и породицу, с друге стране, каже да свакој породици треба дозволити да сама процени своје ресурсе и колико има капацитета да подигне деце без исцрпљивања.
„Многе породице не могу да потомству обезбеде голу егзистенцију и било би погубно очекивати да ураде нешто због друштва. Проблем је што смо прошли кроз страшна социјална, економска и политичка превирања последњих 20-ак година и што се то се прелило на породице. Како да очекујемо да појединац размишља о друштву, кад друштво не размишља о појединцу и породици. У времену кризе међу половима и немаштине нереално је очекивати од породице да размишља шта ће бити за 100 година“, каже она.
Истраживања показују да јединци најчешће потичу из средње класе, средње или високо образованих родитеља и да по одрастању остају у том социјалном слоју. Психотерапеут Марина Пауновић истиче да не треба бринути да ће Србија као земља јединаца постати и земља размажених. Јер, супротно предрасудама о „јединцима“, некад се заборавља да су и прворођена деца у многочланој породици у неком смислу „јединци“ јер су у почетку добијали највише пажње.
„Предрасуда је да су јединци себични, размажени, егоисти, закерала, безобзирни. Чак, напротив, наука је доказала да су веома друштвени, дружељубиви, веома радо позајмљују другима, боље се повезују с људима и лакше ступају у контакт јер ако изостану спољни контакти, јединци ће остати без икаквог друштва. Према истраживањима јединци се лакше запошљавају, не искоришћавају друге и имају већи сензибилитет према људима из околине јер су неподељено добијали родитељску љубав. Имају потребу за складом са околином. Прилагодљиви су јер су се од детињства навикавали на друге људе који су их чували, тако да знају да функционишу у „малом тиму“. Врло често су јако самостални, заузимају чврст став и знају шта желе“, каже она.
Она напомиње да је у књигама типа „Ко је ко“ у готово свим развијеним земљама света око 40 одсто оних који су одрасли као јединци, што потврђује њихову успешност. Они су обично деца образованих родитеља који су и сами махом били јединци. Она, ипак, подвлачи да је реч о „вероватноћи“ и да су ови подаци условно везани за једну просечну, стабилну породицу, и да не треба негирати постојање супротности.
С друге стране, породични психотерапеут Вера Деспотовић-Станаревић истиче главну ману код јединаца.
„Баш због те лежерније стартне позиције, јер су навикли да све добијају, нису толико борбени. Предрасуде су кад се каже „њима је лакше“, а нико не пита да ли су и изгубили нешто. Због недостатка браће и сестара немају толико развијене социјалне вештине борбе и игре…јер остала деца од малена уче да морају да се боре да би добили оно што желе, да развијају такозване „копинг вештине“, за борбу, за иницијативу кад треба више да уложе себе“, каже Вера Деспотовић-Станаревић.
Како каже социолог Ратко Божовић најбитније да имамо и образованог појединца који подиже друштво на цивилизацијски ниво, али то не значи да смемо да одустанемо од наталитета.
„Породица није више колеквка личности као традиционална породица јер се личност све више идентификује са формалном групом на пример вршњака него са породицом. Важно је да појединац буде по мери својих потенцијала, да има слободу да изабере и да се реализује без оптерећења. Околности су те које највише утичу на личност и нису добре крајности, па чак и по питању промена броја становништва. Треба имати у виду да ли постоји хармонија у породици, јер кад неко живи на ивици беде онда је беспредметно говорити о било чему. И питање је шта вам је у породици приоритет, да ли да вам дете живи као бубрег у лоју или нешто друго.
Члан одбора САНУ за проучавање становништва и доцент на Географском факултету у Београду Гордана Војковић упозорава на један други проблем – да се са смањењем броја становништва смањују и трошкови младих, али да се повећава број старих које треба издржавати.
Драган Симеуновић, професор на ФПН-у верује да је главни проблем што у развоју и тог једног детета које имамо у просеку, подбацују и „породица и држава и црква“.
„Узмите за пример неке развијеније земље, рецимо Израелце, они се боре за свако дете, улажу у његов живот и образивање. То је одлична стратегија, али само на краћи рок јер ћемо већ за сто годинаспадати у групу минорних етничких група. Србија је због абортуса у последње две деценије изгубила око милион и 600 хиљада нових становниика, и то младих који су носиоци друштвено-економског развоја. Нације су биолошке заједнице и као и породице такође могу да изумру. Нестали су прави Македонци, Далмати, иза њих су остали само називи територија“, прича наш саговорник.
И као што већина наших саговорника истиче, Срба ће бити у далекој будућности бити мање него данас. Питање је да ли ће бити паметнији од ових данашњих. Тек, са већом сигурношћу се може рећи да ће бити као она девојчица из анегдоте коју су питали да ли би волела да има бату или секу да се игра с њима, а она је одговорила: Не, већ великог жутог пса.
