Прочитај ми чланак
(
Вечерње новости)
Проблем негативног природног прираштаја, због кога Србија у сваку нову годину улази мања за просечно 30.000 становника, или град величине Зајечара, није особина само српског друштва.
Исту муку муче и неупоредиво богатији народи, а демографија је све чешћа тема и у врху ЕУ. За јачање популације владе страних земаља повлаче различите потезе – од новчане помоћи мајкама до утицања на свест жена о потреби да оставе веће потомство.
Демографи и статистичари су јасни – уколико постојећи трендови, које диктира мали број рођења деце, висока просечна старост и снажни одлив ка иностранству, буде настављен, Србија ће већ за неколико деценија спасти на мање од шест милиона становника. Колико је положај Србије тежак, показује и чињеница да ћемо бележити губитак становништва чак и у измаштаном случају да жене у годинама пред нама почну да рађају и по петоро или шесторо деце. Степен фертилитета жена у Србији је 1,4 деце, што гарантује црну будућност, јер је за просту репродукцију неопходно да буде скоро дупло већи.
Пракса из света показала је да се тамна демографска слика народа поправља повећањем наталитета или „увозом“ становништва. У држави влада општа сагласност да је последњи час да се нешто предузме, али се конкретни потези још не повлаче. Демографски процеси притом су спори, тако да први ефекти мера које се данас примењују треба очекивати тек за педесетак година.
Демографи Француску узимају као идеални пример државе која је мерама побољшала природни прираштај.
Они, међутим, напомињу и да „плафон“ тако изазваног демографског скока може да буде свега – десет одсто.
То је максимум повећања популације који може да буде достигнут чак и најефикаснијом демографском политиком.
Да је питање обнове популације судбоносно, али и да га политичке елите избегавају, сматра професор Милош Банићевић из Удружења педијатара Србије. Он има свој предлог за излазак државе из демографске кризе:
– Жени која роди троје деце у браку са истим мушкарцем требало би да припадне право на националну (државну) пензију када треће дете наврши 18 година – тражи Банићевић.
– Уверен сам да оваква мера не би повредила ничија права, а пружила би наду у биолошки опоравак становништва Србије. Држава више не би смела да избегава суочавање са чињеницом да деценијама бележимо непрекидни пад броја живорођене деце.
Као узор за прављење стратегија за опоравак демографске слике нације може да послужи Шведска, која је у први план ставила развој свести грађана о потреби остављања потомства. Захваљујући томе ова скандинавска земља достигла је ниво да просечна жена рађа 1,9 деце, што је у самом европском врху. Тамошња демографска политика већ годинама се базира на стварању што бољих услова за слетање рода. Мајке, а све чешће и очеви, тако, имају читав низ повластица које се тичу посла, радног времена, примања, здравствене заштите…
Захваљујући државној политици, Русија, која је губила и око милион становника годишње, први пут је после дужег времена успела да избалансира однос броја рођених и умрлих. Суштина државне интервенције у демографији јесте „матерински капитал“ – новчани износ намењен мајкама које роде друго дете. Износ сваке године расте, а од прошле године је око 10.000 евра. Лествица коју је председник Путин поставио као циљ јесте да просечна руска породице буде са троје деце. План је да се новчано стимулисање настави до 2016. године, после чега би требало да почне друга фаза мера – побољшање услова живота у којима долазак бебе на свет не би било оптерећење за просечног грађанина.
Истраживања економисте Горана Николића показују да би овакав модел у Србији годишње коштао око 20 милиона евра, што је цифра која је превелик залогај за нашу демолирану привреду.
Француска се узима као модел државе која упорно, већ готово читав век, спроводи политику повећања броја становника. У земљи петлова укинут је порез за запослене мајке, а држава новчано стимулише рођење трећег детета. Францускиње на располагању имају низ установа за бригу о деци – јаслица, обданишта, играоница, дневних боравака… Повећању популације допринео је и велики број имиграната из Азије и Африке, који просечно имају више деце од домаћег становништва.
