Прочитај ми чланак
Последње две деценије главна копља у Србији ломе се између националиста и европејаца. Национално опредељени интелектуалци верује да уједињена Европа руши наш национални идентитет, док европејци сматрају да нас националисти вуку уназад, да постанемо усамљено острво у европском мору.
И као што је елита „поцепана по европским шавовима“, тако и међу народом нема јединства, а проценат евроентузијаста, односно евроскептика расте зависно од тренутних околности – повећава се са неким тренутним бенефитом који Србија добије, и пада са неком новом уценом или неповољном пресудом Хага.
Драмски писац и декларисани евроскептик Синиша Ковачевић каже да смо дошли у парадоксалну ситуацију:
– Педагошке методске јединице којима су нас учили родитељи, бабе и деде, не само да су пасе, већ су опозитне. Човекољубље се сматра слабошћу, склоност ка емпатији или алтруизму значајним хендикепом, а реч која замењује све речи, најскупља реч од свих заједно, јесте реч – интерес. У таквом контексту све је дозвољено, па и да родољубље постане забрањено, да се сматра рудиментом или атавизмом, што нам смета у том гордом пузању ка Европи.
Европа је, сматра он, постала и наше исходиште и ушће, тежња свих тежњи нормалних Срба:
– Ми, други, ваљда нисмо нормални, и ускоро ћемо око руке носити плаве траке са жутим звездицама. Али водиће рачуна да жутог не буде превише, због пренаглашене симболике!
Патриотизам је свака друга реч у просечном говору било ког Американца који се кандидује за неку функцију. Ако неко хоће озбиљно да дисквалификује противника јавно ће посумњати управо у његово родољубље. У сваком језику ова реч има по неколико изворних синонима.
– На патриотизму као на односу према отаџбини и народу инсистира сваки Немац, Грк, Енглез и Италијан. Збуњен сам да се нама узорним, умиљатим, најбољим, најкандидатскијим од свих кандидата за исходиште свих исходишта, то забрањује; да су Срби криви за оба светска рата, а да је Гаврило Принцип бескрупулозни убица који не убија окупатора, него просвећеног принца престолонаследника. И то у Босни, у Сарајеву, у ком ваљда живи 98,5 одсто Немаца и 1,5 одсто Срба, Муслимана и Хрвата! Отуда идеја да све патриотско изриком треба протерати.
Ковачевић додаје да смо зато пропустили да обележимо Његошев јубилеј, па није одржан чак ни билијар у његову част, мада га је Његош донео у Црну Гору. Нисмо обележили ни девет векова Стефана Немање, ни рођење Црњанског, ни 95 година од присаједињења Срема, Барање и Баната Србији:
– Могу да схватим зашто Барања не слави, али не могу да схватим да Војводина не обележава чињеницу да се остварио сан Срба с обе стране Саве и Дунава, који су вековима били спојени само уздасима, не рачунајући оне који су прелазили да се боре на страни устаника против Турака, и не рачунајући Стерију, Доситеја, Димитрија Давидовића, који су прелазили да у Србији формирају позориште, културу, устав. Следеће што ће нам укинути су крсне славе, као што су 50 година биле замењене 1. мајевима, 29. новембрима, 7. јуловима. Али кад смо славили у илегали, кад смо честитали шапатом, кад смо гурали божићну сламу испод тепиха, били смо најопаснији…
Његов колега по перу, Видосав Стевановић, сматра супротно – да Србија има више штете од „патриота-профитера“, него од Европе.
– Одавно говорим и пишем да не постоје две Србије већ два мишљења, два погледа на свет. У правој демократији то је природно и чак пожељно. У недовршеној демократији, каква је наша, то се претвара у сукоб или се од тога прави сукоб. Браниоци националне државе и националног програма, који двадесет и више година намећу своју промашену политику свима нама и смењују се на власти, не трпе мишљење друкчије од свога. И за то окривљују другу страну која је код нас још мањина – каже Стевановић.
Он објашњава да не види све национално као ретроградно:
– Не видим зашто би национално било антиевропско или зашто би европско било антинационално. Двадесет седам држава тренутно чини Унију. Није нестала ниједна држава, ниједан народ, ниједан језик, ниједна култура. И не прети им та опасност. Пре ће бити да тешке невоље и нестанак прете државицама које су настале на Балкану и које сада, све тврдећи да се боре за национално, заиста угрожавају себе: наталитетски, економски, политички, културно.
По његовом мишљењу, патриотизам је често само параван за нечасне работе, због чега треба редефинисати појам родољубља:
– Сви наши погубни политичари, ратни злочинци и бескрупулозни тајкуни заклањали су се иза патриотизма. Без иједног изузетка. Због њих – и због будућности наше деце – потребно је редефинисати појам патриотизма. Разграничити шта патриотизам јесте и шта није. Мој скромни прилог: патриотизам је љубав према сопственом начину живота. И није мржња према другима и друкчијима. Два начина мишљења – или више њих сутра – наставиће да живе напоредо и кад уђемо у Унију. Ако уђемо, ако нас горе поменути родољупци не спрече. Различитости се подразумевају у демократији. Мада, не треба заборавити, ми још нисмо стигли до ње: тренутно смо у мрачним регионима партократије – закључује Стевановић.
КАКО РАСТЕ ЕВРОЕНТУЗИЈАЗАМ
Улазак Србије у ЕУ подржава 53,7 одсто људи. Годину дана пре тога проценат је износио свега четрдесетак одсто, после ослобађајуће пресуде Харадинају. Истраживања „Ипсос Стратеџик маркетинга“ показују да је највећи евроентузијазам био после смене Милошевићевог режима, када је улазак у Унију подржало 80 одсто грађана. Исто се десило и после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Расположење су подигли и долазак „Фијата“ и „Евросонга“, а супротан ефекат изазвало је проглашење независности Косова 2008. Даљи пад бележи се 2009, с јачањем економске кризе, али расте кад су укинуте визе…
(Вечерње новости)
