Отаџбина није изгубила наду у своју Србадију. Не сме ни Србадија да изгуби веру у себе. Ако нешто хоћемо онда није питање да ли можемо већ када крећемо. Верујући Србин може све и када одлучи да то и хоће питање остаје само када ће то урадити. Oд тог момента више нема назад више га ништа не може зауставити. Сви ми добро знамо ко су нам ђедови и поносни смо на њих. Задатак њихових унука данас је да и они буду понос своје Отаџбине.

Да би успели да испунимо свој задатак не смемо никад прескакати чињенице које нам је прошлост оставила. Та истина која је записана кроз нашу историју јасно нам говори да нам пријатељи могу бити само они који имају исте непријатеље као и ми. Светосавци одлично знају ко су нам вековима били непријатељи а ко је увек био са нама на истој страни. Ако пажљиво сагледамо ко нас је све нападао, бомбардовао, лагао, варао, убијао,клао све ће нам се само казати. Потражимо ли истински разлог за то наћи ћемо само један одговор за толику мржњу. Једино што је спајало све наше непријатеље јесте мржња ка оном нашем православном делу душе.

Управо наше упорно не одустајање од пута којим нас је повео свети Сава је оно што је те злочинце увек иритирало. Они нису могли тим путем јер нису имали душу, нису имали смирености да нас прате, зато су једини излаз за себе видели у томе како да осмисле начин да се српски народ сатре. Знајући то није нам тешко да данас одредимо ко су нам једини могући и логични пријатељи и савезници, кога једино можемо звати сабраћом. Ово је јасно свим искреним и правим Србима и они зато и данас знају куда морамо кренути. Нажалост у Србији има и оних других који су зарад тренутног спремни да продају веру.

„Proditores etiam iis, quos antepanunt, invisi sunt.“
„Издајници су мрски и онима којима служе.“
Латинска изрека

Није то ништа ново њих је кроз историју увек било. Нису они само српска коб имао је и Исус Незарећанин Јуду Искариатског, имао је и Авељ Каина и Цезар Брута… Једино што је чини се код издајника Србије ново и другачије јесте да су ти неверници касније немајући куд били и већи крвници од оних којима су се продали. Злотвори су смишљали Ћеле Куле а неверници са њима одсецали Србима главе. Окупатори су убијали сто за једног а издајници и невере потказивали. Немци и Италијани су стрељали а усташе убијали маљем и бацали у јаме. НАТО нас је бомбардовао а неверници палили села и клали. Данас ти исти злотвори преобучени у јагњећу кожу траже нове невере и издајнике да заједно са њима покушају поново да нас униште.

За оне јањичаре које су некад Турци као децу отимали од мајки можда би се и могла пронаћи нека олакшавајућа околност. Али како пронаћи било шта олакшавајуће за ове данас који су расли поред својих српских мајки, које је Отаџбина у својим недрима чувала, које је мајка Србија отхранила и ишколовала. За њих нема олакшавајућих ни речи ни околности, њихов кукавичлук то сигурно не може бити. Србин је одувек знао да се смеје проблемима у очи. Тешкоће су га само јачале, чиниле одлучнијим и храбријим. Следећи своје принципе праведности снага вере и оправданост дела водиле су га увек на пут истине. Прави светосавац никад неће „продати веру за вечеру“.

Издајницима тој куги српске нације која је своју душу продала за вечеру више нема помоћи. Мораће поново да се суоче са истином да коначну победу односи увек вера и никад невера. Успех које су себи змије зацртале не зависи од њихове жеље већ искључиво од наше вере и одлучности да се одупремо том злу. Тачно је да ми можемо одлагати своју одлуку а делује да то данас управо и чинимо. Немојмо само заборавити да оно што не можемо зауставити је време, а оно неумитно тече. Опасност коју може изазвати наша неодлучност, наша тренутна слабост у вери је да када будемо успели да победимо себе и коначно донесемо одлуку схватимо да је време истекло. Србадијо Отаџбина се и даље у тебе нада, не смеш дозволити да ти време истекне.

Разговор мале Србадије с отаџбином

Отаџбино, мајко моја,
И дедова мојих славни’,
Докле стижу крила твоја
И питоме твоје равни?
Покажи им међе своје,
Твоје горе, реке твоје.

„Од Солуна до Будима
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже —
То су моје кршне горе,
Куда Срби српски зборе”.

Отаџбино, мајко моја,
Што је тужно лице твоје?
Зашто храбра деца твоја
Сузом квасе лице своје?
Какав бол им мучи груди,
И дубоки уздах буди?

„Моја деца сузе лију,
Јер их душман мучи стари,
Душмански им крвцу пију:
Турци, Немци и Маџари,
Што слободан свуда није,
Зато Србин сузе лије”.

Отаџбино, мајко тужна,
Има л’ кога у мом роду,
Да распали роба сужна,
На бој свети за слободу,
К’о у доба она стара,
Против Хуна и Авара?

„Прихватите луч слободе
Усред ове ропске таме;
А старији нек вас воде
Где гинути ваља за ме:
Књига, то је луча твоја,
Србадијо, надо моја!”

Војислав Илић

Докле да дозволимо душманима да нам крвцу пију? Докле да гледамо оркестрирану издају? Не обраћамо довољно пажњу на нове „стручњаке“ који без милости прекрајају историју увек по правилу на штету Срба. Када то долази из уста западних змија то је некако и логично. Шта би змије радиле него увек жртву покушавале подмукло да удаве а кад отворе уста пуштале свој смртоносни отров. Али зашто дозвољавамо поново да у својим недрима гајимо гује?

Како сме неко ко себе приказује ко Србина да измишља српске геноциде, да Сребреницу приказује оним што није? Да ли је Србин онај ко 700.000 невиних српских живота у Јасеновцу умањује за нечије потребе? Ко су заиста они који нас стално убеђују да је истина увек оно што је по Србе и Србију лошије? Да ли су Срби они који се извињавају за измишљене срске злочине а не стигну да оду да се поклоне српским страдалницима у Јадовну? Коме требају Срби који да би се додворили западу прекрајају чињенице?

Неприхватљиво је да од „Срба“ и даље слушамо како су у Јадовну убијани Роми, Хрвати комунисти, Јевреји и Срби. Не, истина је да је тамо убијено преко 40.000 Срба. Нико наравно не оспорава да су усташе Хрвати убијали Јевреје и Роме. Али у Јадовну су бацали у јаме српску интелектуалну, политичку, духовну, привредну елиту. Жеља им је била да обезглављени преостали српски живаљ који је остао без својих вођа преведу у римокатолике. Нажалост у томе су у великом делу и успели. Не дозволимо да нам данас разни умишљени великаши прекрајају историју и прецртавају српске страдалнике.

„Великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице.“
Петар Петровић ЊЕГОШ

Раскрстимо што пре са слушањем лажљивих полтрона запада. Лажу нас о жртвама, лажу нас о прошлости, лажу о садашњости. Са таквим великашима једина истина је да нема будућности. Прекинимо са издајом покажимо да смо је препознали. Немојмо себе лагати да сада није време за одлуке јер ћемо сутра бити сведоци да је за одлуку касно. Одлуке нису то ако их не доносимо храбро и на време, а још мање се могу звати одлукама ако нам их други намећу. Зашто би ми покушавали да постанемо део нечега што је настало на превари и тлачењу других? Ако смо рођени као светосавци не смемо бити део западног зла у коме су вера, истина и част непознати појмови. То што је око нас свет саткан од преваре и зла не сме нас да увуче у ту извитопереност.

Знамо ми да живот није бајка, научили смо то. Пут којим иду праведници није посут латицама ружа, историја нас је јасно упозорила да у животу постоје само два решења: или ће нам западне хијене наметнути будућност или ћемо је ми сами стварати. Они скептични ће нам наравно речи да нас је та част и храброст често водила у смрт. У праву су, верујући, часни и храбри не живе вечно али ни ови други то неће успети. Разлика је у томе што ће се за светосавце ипак моћи речи да су живели за ове друге се то сигурно неће говорити.

„За сваку акцију неопходна је храброст, и што човек има више храбрости утолико је шира и потпунија његова акција. Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не може да поднесе.“

Јован Дучић

Кад год се негде догоди злочин чиста душа мора да осети тугу и да саучествује у том болу. Светосавска душа то осећа још јаче још интезивније то је оно чиме нас учи наше светосавље. Али шта се то десило са том светосавском душом када стално заборавља злочине над собом? Неопростив грех је заборавити бол који су други нанели нашем народу. Смемо ли заборавити браћу, смемо ли заборавити нашу децу? Смемо ли заборавити српске јунаке који су не склањајући се, не плашећи се за своје животе бранили нас и наше домове? Оне који су бранећи Отаџбину бранили и част коју су нам преци оставили, који су дајући свој живот омогућили да и будуће генерације задрже понос и част.

Управо су они доказ оне неуништиве истине која вековима води српског хероја у славу, која стоји на уснама српских витезова. Оне истине која је увек водила српску нацију напред, која је увек омогућавала да се са поносом сетимо прошлости и још поносније гледамо у будућност. Оне истине због које Отаџбина још увек није изгубила наду у своју србадију. Та истина је увек знала да борба, вера, успех и част никад није зависила од величине и бројности народа већ искључиво од искрености снаге и величине идеје за коју се народ борио. Србадијо пробуди се, препусти гмизавце њиховој судбини и окрени се светосављу, себи и Отаџбини. Србадијо никад немој дозволити да на твом огњишту се греју туђе руке или руке издајника. Будимо звезде наде на небу Отаџбине и не заборавимо никад да и кад је тама звезде на небу и даље сијају.

Извор: Фонд Стратешке Културе – Ненад Благојевић

Oznake: Nenad Blagojević, patriotizam, Srbadija, srpski nacionalisti