Прочитај ми чланак
(Видовдан)
На данашњи дан пре 68 година убијен је четнички командант Београдске групе корпуса, први Чича Дражин командос, пуковник Југословенске војске у отаџбини Александар Саша Михаиловић.
Иако се локација његовог вечног починка не зна, близину места његовог убиства обележио је Онај који сваком зна број власи и за кога нема тајни ни на овом ни на оном свету. Команданта Сашу комунисти су ликвидирали баш у близини места на коме се данас налази храм светог Димитрија! Иако већ стављен у функцију, мада недовршен, као да чека да се Београд сети свог храброг команданта, који је почетком 1944. аутомобилом провезао члана британске мисије кроз центар окупираног Београда.
Генерал Михаиловић у пролеће 1945. Формира специјалну групу командоста. Први вођа те групе је био пуковник Драгослав Павловић, београђанин, а по његовој погибији, наслеђује га пуковник Александар Саша Михаиловић, такође Београђанин. Саша је 1941. године постао командант Београда, када мајор Жарко Тодоровић Валтер прузима вођење илегалног дела покрета у самом граду. Саша Михаиловић је створио једну од најбројних јединица под командом ђенерала Драже Михаиловића, која је највише страдала у Босанској голготи у првој половини маја 1945; а у Босанску голготу је ушла као најбројнија.
Последњи задатак команданта Саше је био повратак на терен Београда и успостављање везе са тада још увек постојећом илегалном мрежом. За то је добио усмене инструкције од Чича Драже и тај детаљ затадка однели су обијица са собом у до сад не пронађене гробове у Београду.
Вест о убиству Саше Михаиловића објавила је комунистичка „Борба“ на Ђурђевдан 1945.: „Ликвидиран „ратни злочинац“ Александар Саша Михаиловић командант Београдске групе корпуса!“ Вест је чекала на објаву пуних 6 дана, јер је командант Саша убијен на данашњем Новом Београду, негде између савске обале и аеродрома, а да убице нису знале кога су ликвидирале. Колико год је невероватно било присуство Саше Михаиловића у Београду у коме је завладала страховлада и терор комуниста, све неверице око смрти Саше Михаиловића разрешила је фотографија пронађена у џепу команданта Саше, на којој су поред њега, Чича Дража, Живко и Милица Топаловић, Лука Балетић, Радомир Милошевић „капетан Чеда“….Управо је капетан Чеда и потврдио ликвидацију свог команданта, када је неколико дана касније ухапшен после издаје Николе Миловановића Грбе, некада четничког поручника, касније мајора у униформи Озне.
Како је убијен пуковник Александар Михаиловић: после обиласка околине Београда, и контакта са капетаном Радованом Марковићем Швабом, који се скривао у родним Конатицама покрај Обреновца, четворица командоса скривени у воловским запрегама улазе у Београд. Уз помоћ телеграфисте Моме Петровића успостављена је веза са ђенералом Дражом Михаиловићем. Једна од депеша коју шаље Саша Михаиловић гласи: „Народ нас прима одушевљено, али због терора нико не сме да мрдне. Све параде и сва одушевљења су чиста лаж. Све се спроводи терором. Ступио сам у везу са мисијама и Гролом… Американци се жале да их стално прате…“ Четворку која је од Босне стигла до Београда чинили су поред Саше Михаиловића, мајор Вертић, капетан Радомир Чеда Милошевић и гимназијалац Миодраг Гајевић Гаја.
Терор који завладао довео је до тога да су људи под претњом преваспитавани и терани да цинкаре дојучерашње пријатеље. После трећег сусрета нестаје мајор Вертић и његова даља судбина није позната. Гимназијалац Миодраг Гајевић је други откривен и осуђен је на дугогодишњу робију, као и капетан Радомир Чеда Милошевић, кога је издао Никола Грба Миловановић. Командант Саша Михаиловић ступио је у везу са предратним индустријалцем Владом Вукојичићем. Вукојичић покушава да организује бег авионом до Барија. Потплативши једног комунистичког генерала, који им даје аутомобил и шофера, све за 60 златника… Идући у правцу старог аеродрома, који се налазио преко пута садашње зграде Мерцедеса, наилазе на Ознину патролу. Први из пиштоља отвара ватру Саша Михаиловић и на месту убија озниног мајора Ђура Бошковића, а сам бива рањен. Влада Вукојичић успева да побегне потери и скрива се у Земуну код пријатеља Бране Живановића. Нешто касније, преко везе једног америчког подофицира пребацује се авионом до Барија, али Брана Живановић бива ухваћен и осуђен на 12 година робије. Саша Михаиловић успева да умакне потери у правцу Савске обале. Тек ујутро 1. Маја 1945. Ознина потера га проналази и ликвидира на пешчаним динама данашњег Новог Београда. Тако се херојски и мученички завршио живот пуковника, командоса, команданта Београдске групе корпуса Александра Саше Михаиловића.
Литература:
Радомир Чеда Милошевић: „Закаснели рапорт“; Интерпринт; Београд 1996.
Антоније Ђурић; „Равногорци говоре“; Српски образ; Београд 1996.
Никола Миловановић; „Кроз тајни архив Удбе“; Слобода-Младинска књига; Београд 1986.
Милисав Марковић; „Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса“ ; Београд – Торонто 2006.
Миша Матић; „Голгота Авалског корпуса“ Видовдан, 2012
