Прочитај ми чланак
(Мухарем Баздуљ)
Постоји једно етичко правило које важи једнако унутар фрајерске парадигме малих балканских градова као и у вестерн филмовима, а које би могло да се формулише овако: ако видиш да петорица туку једног, дужност ти је да помогнеш том једном и пре него што знаш на којој су страни они који га туку, односно, на којој је (пре)тучени. Чак и кад би ова петорица били твоји истомишљеници, а тај један неко чији су ти ставови дубоко одбојни, сама ситуација је таква да је поштено и морално (привремено) стати на његову страну. (Немам овде простора, али вреди то макар овлаш поменути: можда и најчаснији тренутак у ратовима који су пратили распад Југославије, реакција Срђана Алексића на батинање Алена Главовића имала је мање везе с чињеницом да су Срђан и Ален припадали различитим етнијама, а више са Срђановим чојством односно потребом да заштити самог самцатог човека кога бије група наоружаних хулигана.)
Искрен да будем, не интересују ме претерано теме због којих су последњих дана и недеља Зоран Миливојевић и Катарина Ђорђевић изложени јавном линчу. Иако сам лично васпитан на начин који ме је касније знао подсетити на неке ставове из „Слободне деце Самерхила” и иако је велика већина мојих добрих знаница, пријатељица и колегиница, пребацила тридесету и још увек нема деце, ником због тога не пада на памет да их у било којем смислу сматра неоствареним. Односно, иако углавном не делим Миливојевићево мишљење кад је реч о одгоју деце, као ни мишљење Катарине Ђорђевић о томе колико је важно да ли се нека тридесетогодишњакиња одазива или не одазива на вокатив „мама”, фрапирала ме је организованост и масовност хајке на једног психотерапеута и једну новинарку, нарочито јер у њиховим ставовима нема ничег радикалног.
Ти ставови јесу полемични, односно, могу послужити као повод за аргументовану расправу, но, реакције на њих највећим делом су се сводиле на покушај да се њихови аутори прогласе ,,недостојним” и да их искључе из „пристојног” и ,,нормалног” света. (Генерално се у последње време као уобичајена тактика локалне псеудолеве сцене намеће дехуманизација својих опонената. Тешко је рећи да ли су свесни да тиме понављају или варирају најгоре обрасце радикалне деснице.)
Немам, кажем, ту претеран лични интерес око меритума, али заинтригирао ме је интензитет агресије те ми се наметнуло питање: Зашто? Миливојевићеви ставови по овом питању нису новост и мада је напада на њега било и раније никада нису били овако бројни и овако координисани. С друге стране, сама Катарина Ђорђевић, колико знам, није се раније бавила демографским и феминистичким темама, али се слични чланци појављују у домаћим медијима свако мало, па је опет нејасно зашто је овај конкретан текст изазвао толику буру.
Одговор је у ствари једноставан. Као што мудар човек рече, треба послушати савет искусних полицајаца којима је узречица „следи траг новца”, што је заправо исто оно енглеско „follow the money” из филма „Сви председникови људи”. Након што је крајем септембра у Београду успешно и без проблема одржана „Парада поноса”, велики део „активистичког сектора” био је приморан да се прегрупише. Прегруписавање је заправо кренуло и раније када је са Запада стигао аусвајс за уврштавање СНС-а и његових лидера међу „добре момке”, које више нико не треба да пита шта су радили у рату, пошто национализам више неће да буде етикета због које се људи – што би рекла Биљана Србљановић – дисквалификују из јавног дискурса.
Одржавањем „Параде поноса” и ефикасност класичне хомофобне етикете нагло је опала, па је у недавном покушају јавне ликвидације Данице Поповић коришћен њен наводни пост са „Фејсбука” стар већ неколико месеци у коме се она, ето, усудила да уз зрнце ироније коментарише могућност да хомосексуални парови усвајају децу. У новој констелацији, нагло је скочила популарност етикети мизогиније као и етикети традиционалисте у васпитању и образовању. Полицајци духа спремно вребају коме да налепе нове етикете.
Уосталом, највећи страни грантови и донације већ неко време стижу у сферу образовања (на шта се наслањају и социјална искљученост, равноправност полова и сродне теме). Свако имало упућен у овдашњу сцену лако ће међу предводницима напада на Миливојевића и Катарину Ђорђевић препознати локалне варијанте швајцарског банкара из оне Волтерове досетке која каже да ако видите да неко такав скаче с прозора, слободно скочите за њим, јер је на видику сигуран новчани добитак.
Да се разумемо, није да у српском друштву не постоје снаге које би докинуле женску равноправност стечену у СФРЈ и које би уназадиле образовање (од увођења креационизма у школе па надаље), но, повика на Катарину Ђорђевић и Зорана Миливојевића не чини ништа у борби против таквих снага. Напротив.
(Политика)
