Прочитај ми чланакДва паралелна света, један поред другог. Зазирање, неповерење, стрепња...
„Закључај врата. Пази на сваки шум. Ако пас залаје, можда си у опасности. Не остављај децу саму код куће… Старији људи, посебно се чувајте. Они се не устручавају да вам испразне и цео фрижидер, попију све пиће, поразбијају прозоре и оставе русвај, гареж“.
Овако жамори Шид – последња железничка станица у Србији и четврта велика европска препрека на мигрантској рути од Турске ка обећаној Немачкој. Гледају их како пролазе улицама, њивама, шумама. И када никоме не чине штету све функционише по неком немуштом принципу „Не дирам ја вас, не дирате ни ви мене“.
То су два паралелна света, један поред другог. Зазирање, неповерење, стрепња, увукла се у мирна сремска села и викенд насеља, на благим падинама Фрушке Горе и капији Семберије.
Наша екипа провела је дан са Шиђанима и њиховим незваним гостима, са којима судбински деле исто небо и исти ваздух, у напетој атмосфери коју смирује све већи број полицајаца.
– Деца се не пуштају напоље без пратње. До сад смо некако и подносили све, били су мирни, а сад је већ постало критично, почели су и међусобно да се свађају и да се туку. Мојој комшиници, која има двоје мале деце, ушли су у кућу када су деца била сама – прича Драгана Станивуковић док гура колица с бебом.
Каже, ситуација је, ипак, лакша откад су појачане полицијске патроле.
Мигранти су, тако, последњих дана махом збринути у прихватилиштима, па су људи одахнули, али тамнопути путници без папира непрестано пристижу… Путују возом или пешаче уз пругу, ходају чак и у колонама дуж ауто-пута. Стижу до европске „рампе“ – Шида, односно Товарника с друге стране границе. Проћи ће месеци, можда и цела година у покушајима да се неки од њих домогну хрватске стране, да избегну сачекуше и гурку натраг у Србију.
Док смо пролазили насељем уз саму железничку станицу, које је протеклих месеци било прво на удару провалника, затекли смо полицијску патролу која је баш у том тренутку зауставила групу миграната. Стигла је и марица. Правац – прихватни центар.
У центрима је мирно. Мигранти, а међу њима је било и жене и деце, мирно су седели на пролећном сунцу, разговарали, позирали за фотографију.
– Имам 19 година и долазим из Ирана. Овде сам већ годину и 8 месеци. Покушао сам да уђем у Хрватску осам пута возом, два пута камионом, 2 пута шетајући и једном из Босне. Нисам имао успеха – причао нам је један од момака смештен у прихватном центру код железничке станице.
Наводно, није му познато да се обијају куће…
– Питам се зашто нам полиција после 10 увече не дозвољава да излазимо напоље. На пример, у суботу увече ми желимо да изађемо, да попијемо нешто, поједемо нешто – прича он.
Један Ирачанин каже да је незадовољан третманом, да их наводно породице остају раздвојене прликом враћања у кампове.
– Ми смо само избеглице и регистровали смо се у Србији. Они нас кажњавају сваки дан. Раздвајају породице, што није у реду. Живимо у лошим условима – причао је.
Али, у Шиду се капије закључавају, а страх се увукао у кости.
– Овде ноћу ложе ватру. Човече, мораш да вичеш, галамиш, шта ћу се ја тући с њима? Од чардака ми узимају летве, да би ложили ватру. Изађем ноћу или гледам кроз веранду, дрекнем, викнем, милицију зовем. Тамо (показује с друге стране улице) су затекли тројицу, лежали су у кревету, човече, дању! Овај човек је пазио кућу, кад је ушао богте, ови разбили прозор, ушли унутра. Кад виде милицију, беже преко пруге – прича Дамјан Курбалија.
Његов комшија Станко Марић каже да су у једном периоду мигранти спавали у парку прекпута његове куће.
– И гледају ти у кућу, знају кад ниси ту. Како ја да оставим? Две куће су обили… – прича Станко Марић.
Пролазимо поред једне рушевине. На зидовима исписане пароле на арапском. И један карикирани цртеж мигранта који показује средњи прст полицији.
– Многи причају лепо о њима, све док и њихову кућу не обију, е, онда је проблем – прича нам један пролазник.
Ситуација у Шиду, ипак, не изгледа ванредно. У самом центру општине ситуација је потпуно мирна – нити смо видели мигранте, нити полицију. Ипак, проблем постоји, он тиња, рапсламса се ноћу кад се зачују кораци пред кућом.
– Мени су упали док сам била с децом. Не питајте ме ништа, кренула сам оклагијом на њих. Не смем да причам ништа због полиције – говорила је анонимно.
Многи у Шиду, иако су их виђали, са мигрантима нису имали никаквих проблема.
– Видимо да они пролазе навече, иду, а који прођу – прођу, који не прођу, ти се назад ујутро враћају. Шта ја знам, и сам сам био избеглица, па некако разумем то све, али не разумем ако упадају у туђе куће, да се ту врши нека пљачка… У Вашици су у неке куће упадали, али нису они направили не знам шта, то су претежно напуштене куће. Не плашим се, кад иду улицом, па носе празне флаше, ја им дам воде. Чујем, неки су имали људи проблеме, ја нисам имао – прича један мештанин.
Обишли смо и пограничне зоне – село Беркасово, које се налази уз саму границу, где су обијане викендице. Неке су остале отворене, неке су закатанчене. И у Батровцима, последњем месту када из Србије излазите ауто-путем било је крађа и провала.
Сада је мирно. Затекли смо само једног човека у центру – Синишу Ваљевца.
– Моментално их нема јер кренула је полиција. Шетају улицом, већином ноћу. Мирно је било док они нису дошли, кола смо држали овако на ћуприји, нисмо закључавали, спавали ди смо хтели, а ово сад баш… кола у двориште, кер велики и тако, закључавање. Чим нешто лупне, излази да видиш ста је. Разговарамо некад с њима, дођу они ту, један је подигао кошуљу да ми видимо као како су добили батине од Хрвата по леђима. Један је мигрант био шарен. А за Србију кажу само „гоод“ као, ми смо добри- прича нам Синиша испред сеоске продавнице.
Падају и тешке речи. Препричава се да упадају у радње, а једна продавачица нам је показала и мотку којом се брани.
Ипак су у питању велике културне разлике, а потпуно другачија позиција мештана и миграната. Једни животаре, чувају то мало што имају, а други, који немају ништа, хитају даље, не окрећући се много за собом.
