Прочитај ми чланак
Људи су најчешће против ријалити емисија, када се сагледају ствари са аспекта истинских потреба једног друштва и треба да буду. Међутим постоји у тим емисијама нешто што не може тек тако да се види на другим местима.
А то је нецензурисани материјал социјалних односа који се у свакодневном животу најчешће скрива од погледа посматрача, посебно под тим, и таквим околностима.
Ријалити, посебно ВИП ријалити где учествују јавне личности, нуди у најбуквалнијем смислу примере нарцизма, сујете, егоманије, митоманије, где људи са грандиозним представама о себи долазе у друштво истих таквих људи, и ту настају драматични окршаји. Деле заједничку собу, купатило, кухињу… Наравно, у питању је новац и популарност, не ради се о емисијама које су до краја режиране, већ свакодневни конфликти доводе људе у стања каква се, осим на филму, одглумљено и исценирано, ретко где тако реалистично и свеобухватно могу видети. Ради се о својеврсним културолошким експериментима о којима су Фројд, Фром, Рајх, Адлер, Карен Хорнај, Ото Ранк и остали психолози и психијатри ранијих генерација могли само да сањају…
Човек може да опонаша учеснике ријалитија, да замишља себе међу њима, да има веће или мање симпатије према некоме, а може, што је суштина, да се постави у позицији критичког посматрача и да анализира. Управо та могућност да се “наша” реалност види на ТВ екранима чини право богатство. Нису реалност “Пинкове звездице”, “Жикина шареница”, гости емисије “Тешка реч” Драгана Ј. Вучићевића, све је то умивено и вешто упаковано хиљаду пута, већ управо ријалити програми.
Згражавајући се онога што видимо у ријалитијима, ми се, заправо, згражавамо нашег друштва, у крајњем и нас самих. Нама смета да гледамо оно што је око нас, и што гледамо у нашем окружењу свакодневно, само не желимо да видимо.
Зар нема сваки град своје лудаке који се непрекидно дерњају да би скренули пажњу? Или полуписмене али привлачне алфа мужјаке који би све да повале? Или људе који су у стању на свакога да ударе зарад популарности или да би се обогатили? Зар немамо лицемере, подлаце, полтроне, фолиранте, бескичмењаке свих могућих врста?
И Миломир Марић је, као и његова емисија, провокативан и лицемеран, демагог и популиста, није ни чудо што су “Парови”његова креација, вођења његовом диригентском палицом. Марићеви саркастични коментари изванредан су показатељ познавања стереотипа који нас окружују, и вешто манипулисање њима отворило му је могућност да се у недоглед поиграва, или иживљава?
Међутим вишемилионску гледаност не чине психолози, социолози који су то у стању да увиде, већ људи којима је пре свега досадно, у чијим се животима мало тога дешава, који су у великој мери обесмишљени, маргинализовани, и који оправдавају гледање таквих емисија ставом “ма само нека се нешто дешава”, “нека се нешто врти…”.
Ликови попут Гастоза, Ере, Микија, Маце, Екрема, Мими, и осталих, су метафоре нашег друштва, лице и наличје, и када будуће генерације буду желеле да осете природу једног времена сигурно да ће га боље осетити анализирајући те емисије него сувопарне и беживотне законе и меморандуме. Нису сви ти ликови пали са марса, нити их је донео цунами, већ су то наше комшије, познаници, рођаци, а можда, у извесној мери, и ми сами, само што то не желимо да признамо.
Ријалити емисијама заиста почиње медијска слобода у Србији, сцене секса, насиља, лагања, претњи, понижавања, свега онога што је, у крајњем, и део наше свакодневнице, видљиве или мање видљиве…
Човек може да моралише и да каже – не, то није део грађанског морала, хришћанског, у начелу и није, међутим када се зађе мало дубље у домове у Србији, а и много шире, видимо да су све то реалне слике, само додатно подгрејане, уоквирене, због конкретних околности у којима се те емисије снимају.
Човек ван ријалитија има где да се сакрије, може да се затвори у своју собу, да урла сам са собом, мастурбира, прети својој жени, и све то остаје у четири зида, дакле као да се није ни десило, док се у ријалитију свако такво понашање осуђује као нешто ненормално.
Да ли је ненормално, или се ради о лицемерју где се не жели да прљав веш исплива на површину?
Не уништавају ријалити програми Србију више од онога колико је она уништена. То је исто као када се човек огледа у огледало и љути се на њега што види свој ружни, деформисани лик. Огледало свакако није криво, оно је један од одраза…
Међутим постоји ту један огроман проблем, а то је сам одабир учесника који учествују у ријалитијима. Траже се свакакви профили личности, али не и они који ће да пробуде критичку свест у човеку. Све могу да доведу у питање, све могу да ураде у ријалитију, само не могу да доведу у питање сам ријалити, самим тим и капиталистички систем који је отелотворен у вредностима Великог брата. Све су то фантастичне метофоре за проучавање тоталитаризма јер су, и сами учесници, затворени, ограничени временом, простором, информацијама које добијају, што им, свакако ствара искривљену слику и немогућност слободног избора.
Управо се по одабиру учесника ријалитија јасно види циљ власника телевизије, и зато ријалити програм заслужује осуду. Друштво које окупљаш око себе говори о теби као о човеку и о вредностима које заступаш. Зато господин Пецони, Жељко Митровић, Миломир Марић и остали не могу, и не смеју да се проглашавају културним иконама нашег доба већ убицама духа, људскости, истинског. Они само муте мочвару која је све мутнија, и у њој дадатно сипају отров на коме профитирају…
На самом крају, закључујем, свидело се то некоме или не, колико год се неко над ријалитима згражавао, све то постоји, у таквим и сличним обличјима. Међутим то што постоји “лош утицај” није опрадвање за његово ширење. Свакако да је приказивање, у крајњем, контрапродуктивно јер када већ постоји могућност емитовања ријалити програма, онда је боље, а и корисније, да се окупе најпаметнији људи, хуманисти, и остали, који ће заједничким снагама помагати једни другима и инспирисати људе да се покрену. Такви скупови отварају могућност генијалних расправа, досетки, као и прилику да се чује оно истински духовито и паметно.
Свакако, ако је циљ радикална промена друштва, онда су потребне радикалне мере, а то ипак није тема овог текста, а можда би у некој блиској будућности управо ријалити програми са таквим садржајем и таквим револуционарним личностима могао да подстакне људе на промену. Ко зна шта нас све чека.
Будућност се свакако још није десила, она се управо дешава…
Учествујмо сви заједно у њој…
Стефан Симић
