Прочитај ми чланак
Недавно најављена „резолуција о Сребреници“ наравно у „покровитељству“ Велике Британије има за циљ сузбијање Срба као непослушног архаичног народа и даљу разградњу српског националног бића. Разуме се као творац „балканске политике“ Британија, више од једног столећа позвана је да заокружи причу о „српском геноцидном народу“ и тиме запечати судбину српског етноса убудућности.
Такође, то је покушај да се негативно утиче на односе Србије са БиХ односно пре свега притисак на Републику Српску (као доста национално здравију државу од сопствене матице и тиме опаснију за интересе Запада), односно да се (поново) супротставе Срби и муслимани на Балкану. Трећи разлог јесте да се још једном потврди исправност агресије НАТО из 1999. и тако оправда постојање шиптарске квази државе на окупираном Космету.
Резолуција о Сребреници такође потврђује да многобројни уступци који су учињени од стране владајућег режима у корист де-национализације Србије и даљег растакања остатака њене државности и суверенитета нису били довољни и нису задовољили Запад количином „демократизације и реформи“ у Србији и да се улог подиже на нови ниво понижења и уступака.
Наравно, опште позната чињеница је да у случају са „инсталираним“ режимима (као и са оним накнадно „отворених ка западним демократијама“) уступака никад доста и да када се једном крене у такву авантуру, излаза из исте нема, до самог краја, наравно краја режима, где долази нови који је спреман да „понуди“ више, или да то дефинишемо тачније, да се више сагне.
Поучен тим искуством у недавној изјави коју преноси РТС и Политика председник Владе поручује: „Спреман сам да погнем и сагнем своју главу и покажем какав однос имам према невиним сребреничким жртвама..“ [1]
Вероватно се у овој изјави није мислило на невине српске жртве у општини Сребреницa у Селу Ратковићи које су муслиманске паравојске побиле и протерале а село трајно спалили и уништили.
[2] већ на „напумпане“ муслиманске жртве, односно паравојне јединице које су погинуле у борби. Александар Дорин, независни истраживач из Швајцарске и аутор више књига које побијају званичну верзију догађаја у Сребреници, тврди да је успео да докаже како су дешавања из јула 1995. године не само највећа медијска већ и математичка подвала 20. века.
Он истиче да су Муслимани од почетка располагали тачним и оним „нафилованим“ подацима о броју људи у Сребреници. Према процени ратног Председништва БиХ одржаној само месец дана од пада Сребренице, у овом месту се званично налазило највише 36.200 људи, а Унпрофору је предочавана бројка од 42.000 житеља. Такође, према подацима председника општине Фахрудина Салиховића, у Сребреници је 1994. године било 37.255 муслимана, а међународним организација је та цифра „напумпана“ на 45.000. Сада на ред долази проста математика. Уколико узмемо највећу бројку од свих понуђених – 45.000 људи у Сребреници, па најпре одузимамо 35. 632 људи колико их је, према подацима УН, стигло у Тузлу.
Затим одузмемо најмање 3.800 колико их је прешло у Србију, те око 2.000 колико их је погинуло током пробоја у борбама са припадницима Војске РС и на крају цифру од 8.000 наводно стрељаних, појављује се „вишак“ од најмање 4.432 људи. Али, уколико би се рачуница извела на муслиманским или реалним проценама које говоре да је у овој енклави било између 37.000 и 40.000 људи, та бројка „измишљених људи“ постаје дупло или тродупло већа. [3]
Дакле, сада видимо коначно „заокруживање приче“ око случаја-Сребреница. Циљ је да Срби и сами признају да су геноцидан народ да су починили стравичан злочин (који је вешто изрежиран на западу док за праве злочине муслиманских паравојски нема одговорних иако исти нису штедели ни сопствени народ [4]) и да је темељ Републике Српске постављен геноцидом над муслиманима а самим тим следи да је Република Српска геноцидна творевина за коју нема места у „цивилизованој Европи која гаји вредности људских права“ што би даље значило њену разградњу и утапање у пројекат „унитарне Босне“. Даље, то би оправдало агресију НАТО из 1999. године као „превенцију у спречавању геноцида над албанским становништвом“ чиме би се комплетан прљав посао од почетка до краја 90-их од стране Запада учинио морално оправданим.
Тим чином, од мита који је креирао Запад добијамо „чињеницу“ да је српски народ геноцидан и да сам признаје своју „геноцидност“. Што значи, како то истиче један од водећих интелектуалаца у Србији Миша Ђурковић: „На столу је исти модел о пожељним и непожељним национализмима, који смо од 1991. поново видели. Само је српски национализам лош, сви остали који се усмеравају на њега добри су и корисни.“ [5] Српски национализам би на тај начин био „пацификован“ и обесмислен и лако постао синоним за мит о „новом Холокаусту на Балкану“.
Од Србије ће се даље инсистирати да на свом јасном путу ка ЕУ (без алтернативе) сарађује са НАТО, да буде у постојећим границама са Прешевом, Санџаком и Војводином као и да прошири своју сарадњу са шиптарском квази државом Косово. Да активно учествује у глобалној борби против тероризма (као топовско месо НАТО-а), и да утицај Русије буде сведен на симболику, а да закони буду у служби страног капитала као и да Србија постане „тампон зона“ за илегалне имигранте који беже ка ЕУ од разарања који исти тај Запад спроводи а чије последице на крају трпе „периферне“ земље (читај Србија).
Тешки су ланци окупације али је далеко погубније љубити своје ланце клањајући се идеологији „људских права“ и прихватати лажи Запада као истине. Почетак ослобођења креће од способности да се свесно сагледа сопствена окупација и од рађања унутрашњег а потом и спољашњег отпора ка свему што окупатор нуди као јефтину замену за продају онога што нема цену а то је Истина!
Никола Павловић
[1] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-Idem-u-Srebrenicu-ako-Bosnjaci-to-budu-
zeleli.sr.html
[2] Република Српска-Датум: 21.06.1992 године Село Ратковићи, општина Сребреница Састав становништва (338 душа,
сви Срби). У селу није постојала никаква организована одбрана. Наиме, на тај дан, јаке муслиманске снаге са простора
Сребренице, тачније из села Осмаче, Моћевићи, Познановићи (њих неколико стотина) у раним јутарњим часовима су
извеле напад на ово српско село и његове засеоке. Овај поход муслиманских снага је сем злочиначког имао и
разбојнички карактер, јер је готово сва покретна имовина опљачкана, а непокретна трајно спаљена и уништена. Цивилно
становништво, које није успело да се у првим часовима напада склони на безбедну територију,било је побијено и то (11
мушкараца и 6 жена) Жртве су углавном погубљене тако што су спаљене у својим кућама, а неколико њих је ножевима
заклано.
[3]http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/369368/U-Srebrenici-bar-4000-fantomskih-muslimana
[4] http://www.pravda.rs/2015/06/20/srebrenica-ispovest-dve-muslimanske-devojcice-koje-su-silovane-
od-strane-snaga-nasera-orica-video/
[5] http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbi-u-regionu/Geopolitika-srbijanstva.sr.html
(Србин.инфо)
