РАША ТУДЕЈ: Како је трагедија у Сребреници постала изговор за злочине широм света

09:35 13.07.2015.

Политичари и камере ће се сјатити на Сребреницу овог викенда и причати непрекидно о “геноциду“. То не само да није адекватан опис трагичних догађаја 1995., већ је погрешна употреба те речи резултовала многим другим „хуманитарним“ смртима широм света.

До данас, међутим, ни ад-хок суд који је УН основао да суди ратним злочинцима бивше Југославије нити било ко други није пронашао колико је људи заиста убијено у и око Сребренице јула 1995 , нити под којим условима. Постоји много процена, сугестија и мешања, али чињеница и даље има мало. То није спречило да се званична прича о „8000 убијених муслиманских мушкараца и дечака“ уздигне до беспоговорног мита који су западни медији и политичари користили да оправдају „хуманитарне ратове“ – убијајући неколико реда већи број муслиманских цивила од чак и најнадуванијих процена Сребренице.

Јул 1995: Шта се заправо догодило?

Град некада познат по рудницима сребра пао је под контролу босанских Муслимана 1992, када је грађански рат захватио Босну и Херцеговину након њеног убрзаног признања од стране Запада. Околне области су контролисали босански Срби, остављајући Сребреницу одсеченом. Од 1993. град је требало бити демилитаризован а холандски УН батаљон је требало да њиме патролира. Преко 5000 наоружаних мушкараца остало је упркос томе у Сребреници и наставило нападе на околна српска села.

У јулу 1995. босански Срби покренули су напад како би зауставили упаде. Мала српска јединица ушла је 11. јула у град и затекла га празног. Муслимански војници су прешли преко минских поља и изненадили српске позиције. Већина градских цивила је остала у позадини, у бази УН-а Поточари. Њима је дата храна, вода и избор да остану или да се евакуишу у област коју држе Муслимани. Ниједан војник УН-а није видео знаке прљаве игре.

Неколико хиљада који су преживели бежање је касније приповедало о оружаним борбама, ударима артиљерије, минама, топлотном удару, глади и жеђи. Тога није било све док месецима касније амерички новинар, који је јурио главну вест, дошао није у ту област и тврдио да је пронашао масовну гробницу, да је у Сребреници извршен геноцид.

Међутим, прецизан број убијених жртава тек се треба пронаћи јер ни Хашки трибунал ни друге институције нису успели да прецизно одреде број убијених. Убиство затвореника је ратни злочин и чак ни босански Срби то не негирају. Ипак, они се жестоко противе карактеризацији догађаја као геноцида.

“Судске” чињенице

Једина особа која је оптужена за убијање било кога је Дражен Ердемовић, Хрват који се као плаћеник борио за босанске Србе. Ухапшен у Србији 1996, он је предат Хашком трибуналу, који га је прогласио за ментално поремећеног и неспособног за суђење јуна исте године. Ердемовић је тада прихватио нагодбу у замену за нов идентитет на Западу и статус заштићеног сведока. Добио је петогодишњу казну 1998. за учешће у „смрти стотина босанских муслиманских мушких цивила, чији тачан број није утврђен.“

Други сведок који се нагодио, Момир Николић, био је локални функционер, који није био чак ни у војном ланцу команде. Ухваћен у лажном сведочењу признао је да је измишљао ствари како би задовољио тужиоце – ипак и његове и Ердемовићеве тврдње су коришћене да се оптуже десетине српских званичника.

Геноцид је дефинисан конвенцијом УН-а 1948 као акције „почињене са намером да униште, у целости или делом, националну, етничку, расну или верску групу као такву.“ Хашки трибунал никада није пронашао доказ такве намере. Уместо тога, намера је закључена на основу лешева, чији је коначни број закључен на основу наводне геноцидалне намере. Ако вам ово звучи као кружна логика, то је зато што и јесте.

Председник Хашког трибунала, Теодор Мерон, наводи као релевантан доказ тврдње из друге руке да су лидери босанских Срба одлучили раних деведесетих да ће убити трећину Муслимана, трећину пребацити у православље а да ће остале оставити.

Јеидни проблем са том изјавом је тај што она долази од Миле Будака, званичника у Хрватској, савезника нацистичке Немачке, током Другог светског рата. Будак је изнео план 1941, муслећи на Србе на територијама данашње Хрватске и Босне и Херцеговине.

Хашки трибунал је 2007. одбацио све тврдње о геноциду у тужби босанских Муслимана против Србије:

„… бројни докази су утврдили да су се масивна убиства у Босни и Херцеговини десила током конфликта. Међутим, Суд није убеђен да су та убиства праћена посебном намером починилаца да униште, у целости или делим, групу босанских Муслимана.“

Кап у „мору лажи“

Инсистирање на геноциду у Сребреници сеже до 1999. када је НАТО напао Србију као подршка побуњеним косовским Албанацима. Српска влада је оптужена за геноцид због тврдњи о 100.000 убијених Албанаца, што се касније испоставило као лаж – исто као и тврдње о 300.000 мртвих у Босни што је касније смањено на 96.000.

Рат на Косову је тада окренут у такозвану „одговорност да се заштити“ доктрина наводних хуманитарних интервенција, што најчешће укључује НАТО бомбардере и локалне снаге које збацују владу и гурају земљу у хаос.

Саманта Пауер је 2002. објавила „Проблем из пакла: Америка у доба геноцида“ где пише како се геноциди дешавају широм света и како САД има дужност да интевенише да их заустави. Њени кључни аргумент је била Сребреница. Такво „наоружавање људских права“, како је то један коментатор назвао постало је сурово након што је Обама постао председник САД-а.

Ти који су звали интервенцију НАТО-а у Либији 2011. тврдили су да је влада Пуковника Гадафија припремала „другу Сребреницу“ у побуњеничком Бенгазију. Наредне године је Саудијска Арабија покушала да интервенише у сиријском грађанском ратом поредећи побуњенички Хомс са Сребреницом. Сиријце су одбили наводе као „срамне“ и део мора лажи о тој земљи. Када је Исламска држава настала на рушевинама Ирака и Сирије 2014. изасланик УН-а Стефан де Мистура се жалио због опсаде Курда у граду Кобанију речима „Да ли се сећате Сребренице?“

Политика геноцида

Американац задужен за односе са јавношчу изрекао се француском новинару 1993. Да је његова компанија “маестрално успела” у манипулацији јеврејских организација да подрже Хрвате и босанске Муслимане. “Када су јеврејске организације ушле на страну Бошњака ми смо могли да изједначимо Србе са нацистима у људским умовима”, рекао је Џејмс Харф.

Већина пропаганде о рату у Босни ослања се на наводе о српској агресији и геноциду. Оба су се до сада испоставила као лажи. Једино остаје Сребреница због свог бланко изговора за западњачке “хуманитарне” ратове широм света.

Као резултат “заштите” Либијаца, Сиријаца, Јеменаца, Ирачана и Авганистанаца Запад је однео више живота чак и ода најгоре прогнозе о босанском рату. Убијени у име спречавања геноцида остали су неизбројани и неоплакани захваљујући машти пропагандиста. Након свега, свако кога је убила “демократска” ракета магично и сместа се трансформише у терористу, побуњеника или неку другу врсту “непријатељског борца”, док су ратови у којима гину означавани као “кинетичка војна акција”.

Спектакл о 20. годишњици “геноцида” нема ништа са погинулим Босанцима, правдом или помирењем и све се ради како би се обезбедио изговор за “неопходну нацију” којима се уништавају животи у име чувања истих.

Аутор текста: Небојша Малић