Прочитај ми чланак
О Лазаревој клетви
Када се кроз основне законе части и култ славе анализира цео косовски феномен па и Лазарева клетва као његова круна и наук, онда се потпуније уочава и разјашњава њена племенита етичка, заветна и морална вредност. Позивајући се на вековну потребу супротстављања сваком злу и насиљу, те доприноса победи етике добра,
Лазарева клетва по духу части и славе, између осталог и по духу ове теме, подсећа на обавезу преиспитивања сукоба Срба православаца и Срба исламске вере, дајући усмеравајућу снагу и подршку слободи, миру, слози, уважавању, достојанству и општем благостању свих нас заједно.
За потпуније разумевање ове теме, неопходно је имати у виду веома сложену и тешку историјску прошлост живљења, борби и опстајања српског народа на балканским просторима где су била изражена сукобљавања великих империја, религија и бројних интереса. У таквим условима и током неколико векова, део нашег народа је што милом или силом, превођен у друге стране вере и идеологије, да би потом био злоупотребљаван и често окретан пљачком, терором и геноцидом против своје српске православне изворне матице.
Од Срба исламске вере на пример, било је таквих великана који су са пуно части и поноса инсистирали на братству, разумевању и слози између православних и исмализованих Срба. Тај њихов осећај може се добрим делом објаснити Лазаревом клетвом.
Наиме, требало би имати у виду, да суштинско разумевање Лазареве клетве није могуће у потпуности осетити уколико се она не анализира и објашњава: с једне стране, по схватању народа као историјске целине; а с друге, по предачком култу славе и духу неписаних закона части. Другачија објашњења ове клетве мимо уважавања и разумевања наведених вредности, делују ипак недоречено, површно и упрошћено. Дакле, уколико се Лазарева клетва из народне песме „Мусић Стефан“ анализира по стиховима и њеним целинама, онда она има следеће објашњење:
„КО ЈЕ СРБИН И СРБСКОГА РОДА,
И ОД СРБСКЕ КРВИ И КОЛЕНА;“
Овим стиховима се „позива у бој на Косово“ на основу осећања личне, породичне, службене и националне части, а потом родољубља и отачаствољубља, односно националног патриотизма како се то данас схвата и разуме. На њихову етичку, предачку и заветну вредност се подсећа. Та осећања се подстичу. Она су ослонац и на њих се увек рачуна. Иако ови стихови чине целину, ваља их посебно објаснити.
Првим се мисли на све Србе и њихова поколења, односно на род српски. Други стих се односи на оне одрођене чији су стари и преци (по крви, језику и вери) били Срби па су примили другу (страну) веру, прешли у другу нацију – променили националност, или усвојили неку анационалну идеологију (на пример комунистичку).
Треба овде имати у виду чињеницу да је један део тог народа, био веома свестан својих српских корена, трудећи се и радећи на томе да се са српским народом одржавају сложни – братски односи, на успех и срећу свих заједно. По том заветном и племенитом духу настајале су бројне родољубиве песме.
Следећи стих:
„А НЕ ДОШО У БОЈ НА КОСОВО,“
Не односи се само на Косовски бој 1389. године. Њим се управо, и пре свега, живо поколење Срба уз опомену, позива на сваку актуелну и будућу одбрану и борбу за државне и националне интересе укључујући и борбу на пољу исправки заблуда и грешака претходних генерација. Уједно намеће обавезу вођења национално и државно одбрамбених и ослободилачких ратова.
Поред позива живом делу српског народа у наведеном контексту, а обзиром да се Лазаревом клетвом обухвата и онај однарођени део нашег народа, конкретно Србе исламске вере, то се ова клетва стихом: „А не дошо у бој на Косово“, односи и на њихове живе потомке, у смислу да морају да знају ко су им преци, те да су у том смислу обавезни на она ангажовања којима се доприноси етици добра у сложном животу са српским народом, као заједничкој народној историјској матици.
Имајући у виду, дакле, да се Лазарева клетва не односи само на живи део нашег народа, већ и на онај живи део наших сународњака чији су стари, односно преци били Срби, веома су поучна родољубива и патриотска осећања, понашања и активности код једног дела Срба исламске вере у којима су они инсистирали на заједничкој ослободилачкој борби, братској слози и љубави, обостраном поштовању и помагању, чувању традиција и обичаја, и одбрани српског писма и језика.
Све је то показивало да су они итекако били свесни, не само да су Срби исламске и православне вере истог изворног народног корена и крви, већ да су позвани да у свом времену колико је у њиховој моћи, као пожељни следбеници Косовског завета и духа Лазареве клетве, допринесу заједничком раду, ангажовањима и борбама за етику општег добра на срећу и понос својим прецима и Српству у целини.
Због те племените идеје, неопходно је указати дужно поштовање и дивљење свим тим честитим и часним знаним и незнаним Србима који су се (и поред верске различитости), на разне начине борили за сложно и мило Српство. На такве великане и њихове истомишљенике вредно је подсећање песмом „Жеља“ Омера Скопљаковића. Уједно, ова песма са следећим стиховима заслужује објашњење по идеји Лазареве клетве због тога што на свој, сажет начин показује њену снагу и дух.
„…Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет′ га сине, соколе сив.“
Стихом „Душмане мрзи, а Српство љуби“, јасно и недвосмислео се изражава прва жеља којом се син позива на морални – честит став и осуду свих оних људи који душе немају, који су без братског осећаја и који су непријатељи слоге, добра и Српства уопште без обзира о коме се ради. Уједно се подстиче родољубље и отачаствољубље, односно национални патриотизам, па и пожртвовање.
Друга жеља иде с очевим благословом: „Тако ми сине ти био жив“, с циљем да он на понос оца, породице, народа и толерантне вере, часно и достојно живи, ради и ствара, градећи слогу и бранећи Српство. Оба стиха су у складу са прва три Лазареве клетве: „Ко је Србин и српскога рода,/ И од српске крви и колена,/ А не дош′о у бој на Косово,“ зато што се првом очевом жељом захтева и афирмише љубав према Српству и позива на одбрандбени и патриотски однос према нашем народу, односно Отаџбини.
Песмом Жеља, отац је недвосмислено опредељен да за одбрану Српства по духу Лазареве клетве – која бди у актуелном, односно конкретно његовом времену – положи свој живот. На тај начин он се сврстао у ред оних честитих и часних људи који су у свом времену, „дошли у бој на Косово“ у смислу ангажовања и пожртвовања за одбрану и заштиту виталних интереса народа и државе када су ови нападнути и угрожени.
Отац у ствари не жели да ни по ком основу буде „морална рђа, која ће да капље док му је колена“ од сина преко унука па даље и у будуће. Баш као такав, отац је из љубави добио сина наследника; дакле, он „има од срца мушки пород“, који наставља његово дело. То наравно значи, да уколико отац пане (погине), односно на било који начин страда у борби за вољено Српство, на сину остаје завет да га испуни уз очеву похвалу „соколе сив“.
Ово је у ствари његова трећа жеља која се као клетва мора да задовољити, односно, син мора да освети оца и казни оног који га је убио. Из тога следи услов његове жеље која с једне стране захтева: да починиоц зла мора да буде кажњен и тако се стане на пут ширења зла и допринесе владању етике добра, а с друге, да се допринесе јачању нашег народа по духу Лазареве клетве и Косовског завета.
Други поучан пример се односи на побуну Срба исламске вере против турских реформи у Босни током прве половине деветнаестог века. Вођа устанка је био Хусеин-бег Градашевић. Он је ратовао против Турака десетак година. Уз њега су пристали чланови многих племићких породица. Ту српску свест препознао је код муслиманских устаника и немачки историчар Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће, на стр. 114, навести да су „Срби мухамеданци“ певали:
Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на Косову пољу,
Ил′ изгубит вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно.
Та идеја да се Срби исламске вере војнички организују, те да, уз наведену песму, крену на Косово поље 1831. године да победе и протерају турску војску, војску окупатора из Азије, потом да се присаједине Србији и врате у Босну, је изванредан пример колико је и код њих био присутан Косовски завет, односно косовско предање, односно, боље и директније речено Лазарева клетва и њен у то време актуелни дух.
Необично вредног помена је однос једног дела Срба исламске вероисповести према српском језику који и данас одушевљавају патриотским, родољубивим и часним осећањем. Од најпознатијих људи који су бранили српски језик у време када је донешена аустријска одлука да се српски језик назове „земаљски“ а касније и „бошњачки“ вредан је истицања Аливеровић Тузлак. Он је написао песму Српски језик из које цититам једну строфу:
Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л′јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.
Међутим, неопходно је истаћи да овај део Срба исламске вере, није био толико бројан, снажан и моћан да у дужем временском периоду битно, односно опредељујуће утиче на укупну свест, ангажовања и стремљења оног другог – знатнијег дела национално и верски одрођеног Српства, нарочито у кризним и ратнима временима када је његов екстремнији део отворено заступао и покретао антисрпски однос и жестоко проводио непријатељске и злочиначке активности не бирајући жртве, начине и средства.
У овом сукобу односа према Српству уопште, онај часнији део је у таквим приликама надјачаван, маргинализован и сламан од стране оног другог бројнијег, немилосрднијег и верски хомогенијег који је, зависно од услова, мотива и подстицања споља, некад јаче а некад умереније, прикривено или јавно, одржавао и проносио антисрпски став.
У том смислу посебно је важно истаћи случај око Сребренице. Наиме, све око Сребренице је слика велике трагедије Срба и Муслимана. У суштини, она је обележена с једне стране прво геноцидом против Срба (који је на том и ширем простору учињен у претходне три године), а с друге: политичко-пропагадном режијом да се кроз страдање Муслимана које је делом истинито, нађу поводи и оправдања за агресију НАТО на војску и Републику Српску у „контексту“ решавања питања у БиХ. (Мотиви су слични као у случају „Маркале“.)
Дакле, упрошћена и тенденциозно једнострана опција тумачења случаја Сребренице, плански и директно прикрива њене инспираторе и покретаче, а без дубље анализе искључиву кривицу пребацује на Србе, оличавајући то кроз случај генерала Ратка Младића.
Упрошћена, прва слика делује симболично овако. Син Хасо, иначе наоружан и борбено активан уз присуство лица из УН, одлази код комшије Милоша јер он није кући; напада и везује његову жену Јелену, убија му оца, а потом силује и масакрира ћерку. Његова мајка Везира, чује шта се код комшија дешава, али не реагује већ наставља да плете чарапе. Док се Хасо враћа окрвављен кући да би се опрао и средио, Јелена некако телефоном јавља свом Милошу шта је учинио Хасо.
Милош избезумљен хита кући. На улици затиче онога из УН који чита новине, и Хасу који негде жури. Он га зауставља да га ухвати, а Хасо се даде у бег. Милош потеже пиштољ и уби га на лицу места. Дође све пред међународни суд који констатује да је Милош убио ненаоружаног Хасу на улици, те да суд неинтересују никакви узроци и претходна злостављања супруге, убиства оца и силовање ћерке у његовој кући.
На основу таквог једностраног и парадоксалног става суд доноси пресуду. Милош је крив, додајем- што је Србин и жив, и што се и он није нашао у кући да буде убијен. Ова слика даје јасан повод да се случај „Сребреница“, мора са аспекта части решавати као целовит проблем уз пуно уважавање узрока, мотива, истине, правде и трагичних последица по обе стране.
Она друга, сложенија слика случаја Сребренице је комплекснија и заслужује посебну пажњу. Наиме, уз присуство међународних представника УН, наоружане муслиманске формације су по српским селима око Сребренице и шире, починиле велике злочине над незаштићеним српским становништвом и имовином, побивши око 3200 Срба. На преклињања преосталог српског становништва, формиран је Дрински копрус и предузета операције око Сребренице.
Циљ је био да се муслиманска војска порази, Сребреница заузме, наш народ спаси од тоталног геноцида и пљачке, а ратни злочинци и њихови саучесници изведу пред суд и лице правде, те да се њихова злодела обелодане и представе нашој и светској јавности. Када су окружене муслиманске снаге око Сребренице, позване су на предају, њихова команда то није хтела или није смела учинити. Предаја би значила да ће сви њихови злочини и недела изаћи свету и српском народу на видело и бити заслужно кажњена.
Споља им је наређено да нема предаје, већ да се покушају пробојима извући на друге сигурне просторе. Боље је да сви изгину, него да као заробљеници признају шта су све чинили над оних 3200 Срба. Овде се ваља напоменути да је режирана цифра од 8.000 убијених муслимана већ била унапред припремљена за општу медијску западну кампању против Срба у БиХ када се борбене дејства око Сребренице заврше, а да би се имало опрадвање за напад снага НАТО на Републику Српску.
С друге стране, мора се имати у виду да би сведочења муслиманских заробљеника и преживелих Срба, обелоданила друго лице медање ратних догађања, не само око Сребренице, већ и у целој БиХ, што муслиманском руководству никако није одговарало.
Поред тога, што је још важније и представља суштину случај Сребренице; не би било повода да се режираном пропагандом окриве и сатанизују Срби, а потом оправда и изведе напад на РС и њену војску. У покушајима пробоја изгинуло је и старадало око 2800 Муслимана, а не наводних 8000 који су из пропагандног лонца наметани нама и светској јавности. За случај „Сребреница“ окривљени су Срби, њена војска и генерал Ратко Младић користећи за оптужницу само догађаје који су уследили као последица неуспелог пробоја муслимана и разрачунавање две војске, при чему је вероватно било жара освете и непримерених поступака према заробљеницима од стране појединих наших војника или група.
У вези Сребренице, а у поводу планског геноцида над оних око 3200 Срба, стараца, жена и деце са простора Скелана, Братунца и Сребренице, мора се јавно поставити питање: Где су тада биле муслиманске мајке да своје острвљене синове обуздају од убистава, паљевина, пљачки и клања? И на њега захтевати одговор. Уколико га оне не желе дати, онда је то поуздан знак да су прећутно одобравале такве злочине геноцида. Уосталом, те исте мајке, ни једном не изјавише било какву захвалност што их генерал Младић пред камерама храбри да им се неће учинити ништа, те је свим женама, старим и деци обезбедио аутобусе да се пребаце безбедно до Брчког.
Да би се реалније сагледала Сребреничка трагична истина уз претходно, морају се такође у духу части, поставити бар два хипотетичка питања. Прво: Да су којим случајем Срби били окружени од муслиманске војске, да ли би се њихов командант сетио да учини такав поступак попут генерала Младића? И друго: Да ли би Срби сви од реда били побијени и поклани по оном истом принципу како су са Козаре сви Срби из обруча од реда: жене, деца и старци депортовани а затим поклани у Јасеновцу?
Између осталих то су неопходна питања која поставља част и тражи одговоре од стране сребреничких муслимана. Да ли ћемо их по духу части икада добити, остаје на њима.
Порука и наук
На крају, бранећи на свој начин етику добра, Лазарева клетва као предање бди у актуелном времену обавезујући жива поколења пре свега матичног, а потом и одрођеног дела нашег народа, конкретно Срба исламске вере, односно муслимана, или Бошњака, како год; да се на пољу успешнијег, сложнијег, благороднијег и часног заједничког живота, коректно расветљавају ранији историјски узрочно последични односи, догађаји и везе који су допринели великим страдањима и несрећама нашег становништва на овим балканским просторима.
Расветљавања тих узрока и трагичних последица је неопходно управо због тога што су их најчешће, као и данас, планирали, изазивали и подстицали страни, односно турски интереси и циљеви, али тако да се вековно оробљава, разбија, преверава, пљачка и геноцидом сатире матични – српски народ, уз ангажовање екстремних снага одрођеног Српства.
Подстичући, позивајући и ангажујући ЧАСТ као ослонац и кичму моралне снаге нације, државе и друштва, с једне; и као своје најпоштованије и најефикасније средство на пољу одбране високе моралности, општег добра и зајеничког интереса, с друге стране; Лазарева клетва на свој начин позива све заинтересоване, да се залажу за МИР.
По том мотиву и идеалу, МИР се може остварити кроз обострано добронамерну и часну борбу растерећену страних злонамерних и егоистичних интереса, како би се сламале и победиле сила зла и бешчашћа, те успоставиле и подржале вредности заједничког и благородно дуготрајнијег мира.
Пуковник у пензији, др Раде С. Н. Рајић
