Pročitaj mi članakNovinarka portala 24sata.rs, N. Košak, boravila je prvi put u Prištini sa željom da otkrije šta Albanci stvarno i iskreno misle o Srbiji i Srbima. O tome kako se provela na Kosmetu, i šta je sve tamo doživela, beogradska novinarka je napisala reportažu na svom portalu koju objavljujemo u celosti, u integralnom obliku:
Фото: Н.С.
„Због свега онога што нам се пласира у јавности, у мени је дубоко усађен страх од оног „доле“ света.
Космет. Приштина. Следим се кад само помислим. Зато сам одлучила да савладам свој страх и покуцам на престоничка врата Косова и Метохије. Или барем онога што је од ње остало.
Прва помисао: „Сама доле не идем ни у лудилу“. Зато сам ангажовала брата да ме одведе и што пре врати преко границе.
Рат је многе натерао да напусте своје огњиште, али упркос свему остала је шачица храбрих који су одлучили да остану у свом дому.
Кренули смо јако рано, на граници нас је дочекала киша, а свуда око нас је доминирао српски језик. Aутомобили пуни деце, жена, старијих…
Преласком границе је то било то.
Истина, како сад пишем, многи би помисили да идем на клање, али тај страх је био толико јак да не постоје речи којима бих могла да опишем осећај који ме је обузимао.
Са леве и са десне стране урушене куће, њиве, баште, трава која није своје боје, смркнута лица… Ту живе Срби. Како сам се приближавала Приштини, тако је све било другачије, ведрије, а и сунце је грануло. Куће са високим оградама начичкане једна поред друге, жене са марамама, мушкарци са њиховим традиционалним капицама, „ауто ларје“ илити вулканизер на сваком ћошку, а о саобраћају и непоштовању прописа нећу ни да причам…
A онда сам угледала таблу. Приштина.
Размишљала сам да ли да причам на српском или енглеском и одлучила да се ипак претварам да сам странац. Једва сам изашла из аутомобила, направила два корака. Посматрала људе, њихове покрете, погледе и одлучила да приђем једној групици момака.
„Здраво. Ја сам Нина, студент сам новинарства и путујем по свету“, рекла сам момцима на енглеском.
Фото: Armend Kquiku
Рекла сам им да сам чула да су замршени односи између Србије и Косова и да ми објасне о чему се ту ради. На једва разумљивом енглеском, добила сам оно што никако нисам очекивала.
„Ми смо били клинци кад су се догађале глупости. Истина, ми смо дошли у Приштину и преотели људима дом. Нисам разумео зашто се све то дешава, зашто то радимо, али пратио сам масу. Сад је прошло доста времена. Односи су се смирили. Постоје они који би да бију Србе, а постоје они који само прођу поред њих. Немам ништа против њих, јер ми ништа заиста нису урадили. A и они би требало да буду љути, а не ми“, испричао ми је Илир (25).
Рекла сам им да сам из Британије. Нисам смела да признам истину, да сам ја тај народ ком су „отели дом“. Уплашила сам се и мислим да су и они то осетили. Можда су и схватили да нисам тамо нека „Нина која студира новинарсво и путује по свету“. Захвалила сам им се, окренула и брже-боље утрчала у аутомобил.
Било ми је доста шетње.
Даљи обилазак је могао само из аутомобила. Њихова главна улица изгледа као и све наше. Ту је Народна библиотека која је, чини ми се, већа од Београда, главни трг на којем се вијори застава Косова и СAД, а црква Светог Николе мирно и тужно стоји зарасла у трави…
Град као и сваки други.
Ништа страшно ми се није десило, они с којима сам причала су деловали као сасвим ок људи. Aли зашто ја и даље осећам страх?
У повратку сам на граници пришла једној српској породици и све што су имали да ми кажу јесте – дом.
„Моја породица је рођена тамо, ја сам рођена, ту ми је дом. Не можете тек тако да престанете да волите нешто“, каже ми Зорица Трстић (56).
Удахнула сам и издахнула. Била сам срећна што се враћам кући.”
